|
Јован Томашевић
Јован Томашевић (1892—1924) био је правник и организатор комунистичке партије у Црној Гори. БиографијаГимназију је учио у Цетињу, Сремским Карловцима и Београду, где је матурирао и уписао Правни факултет. Био је активан у редовима студентске омладине која је водила борбу против аутократског режима књаза Николе. Тада је у вези с тзв. Бомбашком афером 1907. против књаза Николе био осуђен у одсуству на десет година робије. Добио је амнестију 1910. године поводом проглашења Црне Горе краљевином, након чега вратио се кући и учествовао је у Првом балканском рату као борац. Тада је радио као учитељ у Горњим Брчелима. Јула 1914. године, био је мобилисан у Црногорску војску, а након аустроугарске окупације Црне Горе, пребацио се преко Албаније у Марсеј. Тамо је неко време био запослен као физички радник у фабрици, а 1918. дипломирао је права на Универзитету у Поатјеу. Српска влада му је укинула стипендију због подршке Октобарској револуцији.[1] За време трогодишњег боравка у Француској, Томашевић се ближе упознао са циљевима и суштином борбе за права радничке класе, чији је и сам био припадник током боравка у Француској. Почетком 1919. године вратио се у Црну Гору, где се ангажовао на стварању социјалистичких организација, које су преко делегата биле затим представљене на Оснивачком конгресу СРПЈ(к) 1919. године у Београду. Када је 4. априла 1920. године био формиран Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, Томашевић је постао његов први председник. Противио се начину на који је Црна Гора била присаједињена у нову државу, али је у начелу подупирао и држао неопходном потребу за заједничком државом Јужних Словена.[1] На изборима за Уставотворну скупштину 1920. године, био је носилац листе КПЈ за Црну Гору, на којој је изабран са још тројицом кандидата за посланика. Тада је листа КПЈ у Црној Гори освојила 11.000 од укупно 28.000 гласова. После доношења „Обзнане“ и забране деловања КПЈ, Томашевић је много допринео преоријентисању КПЈ у Црној Гори на рад у илегалним условима, на повезивању илегалног рада с легалним и развио широку делатност у оквиру Независне радничке партије Југославије. Тада је радио као адвокат у Цетињу, али је стално био под присмотром полиције због илегалног рада. Писао је у радничким листовима и часописима, те оставио у рукопису студију о црногорском националном питању. Умро је 3. априла 1924. године у Цетињу од туберкулозе и последица полицијског насиља. НаслеђеНакон Другог светског рата, његова родна кућа је уређена у меморијални музеј.[2] Неколико школа у Црној Гори носи име по њему. Једна од улица у центру Подгорице носи његово име, а у близини се налази и његов споменик. Референце
Литература
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.svg)
