|
Братислав Грбић
 Братислав Грбић (Ђаковица, 11. август 1930 — Београд, 12. јануар 2005) био је глумац, дугогодишњи сниматељ и прослављени играч ансамбла „Лола“ и „Коло“ и кореограф. БиографијаРодио се 1930. године у Метохији, где му је отац службовао као официр из Првог светског рата. Као дечак морао да напусти родни град због слома Краљевине Југославије и стварање Велике Албаније упролеће 1941. године. Породица се сели у Прокупље.[1] После рата током обнове и радних акција среће се са члановима ОКУД „Иво Лола Рибар“ из Београда, а по доласку на студије, 1949. године, постаје његов члан. Две године касније, позван је у професионални ансамбл „Коло“.[1] Паралелно са играњем у „Колу“, Грбић је био и глумац-аматер. Глуму је уписао у класи Јозе Лауренчића, заједно са Гидром Бојанићем и Слободаном Алигрудићем. На кастингу за филм „Аникина времена“ добио је главну мушку улогу. Критике су биле у суперлативу, па је поред професионалне каријере играча постао и глумац. Уследиле су главне мушке улоге у филмовима „Наши се путови разилазе“ и „Пролећни вихор“. Мање улоге одиграо је и у бројним другим остварењима, а у серији „Вук Караџић“ (1987), где је био ангажован као сниматељ, у недостатку одговарајућег глумца, одиграо је епизодну улогу.[1] Као играч солиста у ансамблу „Коло“ забележио је значајан успех. У престижном Театру „Шајо“ у Паризу гостовао је са ансамблом 78 пута, а у Швајцарској га је прослављени диригент Леополд Стоковски поздравио изашавши на сцену и понудио му је ангажман у Холивуду, као акционар продукције „Парамаунт пикчерс”. Марго Фонтејн, легенда европског балета, после једног наступа желела је да упозна Бату. Године 1952. у „Колу“ је срео своју животну сапутницу, Живку, са којом је провео 53 године у браку и има сина и ћерку.[1] Крајем педесетих, почео је да се занима и за фотографију и камеру. Током турнеје по Далеком истоку са „Колом“ снима своју прву репортажу која је емитовани на тек основаној Радио-телевизији Београд. Од 1962. постаје професионални сниматељ РТБ-а и ту остаје до 1991. године. Снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао је 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која га је инспирисала да 1973. оствари сценско-музичко дело оживљавања средњовековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. О томе Братислав Грбић каже: Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом „Иво Лола Рибар“ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су „оживели“. Утисак је заиста био чаробан![1] Крајем исте године, програм је изведен педесет пута у САД и Канади, а видело га је око 100.000 гледалаца. Само у Њујорку фреске су оживеле 15 пута у „Медисон сквер гардену“, а Ансамбл је наступио и у Уједињеним нацијама. У представи „Митови Балкана“ оживео је прошлост фигурама из Лепенског вира. Своју креативност и иновативност показао је и у луткарској представи „Разиграно срце“ позоришта „Душко Радовић“ за коју је урадио кореографију.[1] ПризнањаКрајем осамдесетих година добио је Вукову награду за остварење „Фреска Вива“ и најпрестижнију сниматељску награду у земљи, „Милтон Манаки“. Ансамбл „Коло“ доделило му је награду за животно дело 2004. године.[1] Филмографија
РеференцеСпољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
