Вилхелм Едуард Вебер

Вилхелм Едуард Вебер
Вилхелм Едуард Вебер
Лични подаци
Датум рођења	24. октобар 1804.
Место рођења	Витенберг, Саксонија
Датум смрти	24. јун 1891. (86 год.)
Место смрти	Гетинген, Немачко царство
Образовање	Универзитет у Хале-Витенбергу

Вилхелм Едуард Вебер (нем. Wilhelm Eduard Weber; Витенберг, 24. октобар 1804 — Гетинген, 24. јун 1891) је био истакнути немачки физичар.^[1] Рођен је у Витенбергу, 24. октобра 1804. године, где је његов отац Михаел Вебер, радио као професор теологије. Вилхелм је био један од три брата, од којих су сва тројица ишла на студије науке. Након затварања витенбершког универзитета, његов отац је премештен у Хале 1815. Вилхелм је прве лекције добио од оца, а потом је пошао у школу у Халеу. Након што је пошао на универзитет посветио се националној филозофији. Толико се посветио својем учењу да је након дипломе одмах постао професор.

На Гаусов предлог, Вебер 1831. године одлази у Гетинген да би био професор физике, упркос чињеници да је имао само 27 година. Његове лекције биле су интересантне, сугестивне и инструктивне. Вебер је мислио, да би се боље разумела физика и да би се могла увести у свакодневни живот, да само лекције, упркос томе што су илустроване експериментима, нису довољне, па је он својим ученицима омогућио да сами, бесплатно експериментишу и то у школској лабораторији. Као студент од 25 година Вилхелм, је заједно са својим братом Ерностом, професором анатомије, издао књигу Теорија таласа и течности, књигу која им је осигурала пуно већу репутацију. Друга студија коју је радио је била „Механизам ходања међу људском врстом“. То је радио заједно са братом Едуардом. Те важне студије издане су између 1825. и 1838. године. Гаус и Вебер су 1833. године конструисали први електромагнетни телеграф. Вебер је умро у Гетингену 24. јуна 1891. године. СИ јединица за магнетни флукс, вебер (Wb) названа је у његову част.

Биографија

Ране године

Вебер је рођен у Шлосштрасе у Витенбергу, где је његов отац, Михаел Вебер, био професор теологије. Зграда је раније била дом Абрахама Ватера.^[2]

Вилхелм је био други од тројице браће, који су се сви одликовали склоношћу за науку. Након распуштања Универзитета у Витенбергу, његов отац је 1815. премештен у Хале. Прве лекције Вилхелм је добио од оца, али је сада послат у Уточиште за сирочад и гимназију у Халеу. Након тога је уписао универзитет, и посветио се природној филозофији. Толико се истакао у својим часовима, и оригиналним радом, да је након што је докторирао и постао приватни доцент, именован за изванредног професора природне филозофије у Халеу.

Каријера

Године 1831, на препоруку Карла Фридриха Гауса, ангажовао га је Универзитет у Гетингену као професора физике, у узрасту од двадесет седам година. Његова предавања су била занимљива, поучна и сугестивна. Вебер је сматрао да су само предавања, иако илустрована експериментима, недовољна да би темељно разумели физику и применили је у свакодневном животу, и подстицао је своје студенте да сами експериментишу, бесплатно, у лабораторији колеџа. Као двадесетогодишњи студент, он је са својим братом, Ернстом Хајнрихом Вебером, професором анатомије у Лајпцигу, написао књигу о теорији таласа и флуидности, која је својим ауторима донела значајну репутацију. Акустика му је била омиљена наука и објавио је бројне радове о њој у Poggendorffs Annalen, Швајгеровом Jahrbücher für Chemie und Physik и музичком часопису Carcilia. 'Механизам ходања у човечанству' била је још једна студија, спроведена у сарадњи са његовим млађим братом Едуардом Вебером. Ова важна истраживања објављена су између 1825. и 1838. године. Гаус и Вебер су 1833. године конструисали први електромагнетни телеграф који је повезао опсерваторију са Институтом за физику у Гетингену.

У децембру 1837, влада Хановера је из политичких разлога отпустила Вебера, једног од Гетингенске седморице, са његовог места на универзитету. Вебер је затим путовао једно време, посећујући Енглеску, између осталих земаља, и постао професор физике у Лајпцигу од 1843. до 1849. године, када је постало могуће да се врати посао у Гетингену. Једно од његових најважнијих дела, у коауторству са Карлом Фридрихом Гаусом и Карлом Волфгангом Бењамином Голдшмитом, био је Atlas des Erdmagnetismus: nach den Elementen der Theorie entworfen (Атлас геомагнетизма: Дизајниран према елементима теорије),^[3]^[4] низ магнетних карата, и углавном су његовим напорима успостављене магнетне опсерваторије. Проучавао је магнетизам са Гаусом, а током 1864. објавио је своје Електродинамичке пропорционалне мере које садрже систем апсолутних мерења за електричне струје, који чини основу оних у употреби. Вебер је умро у Гетингену, где је сахрањен на истом гробљу као Макс Планк и Макс Борн.

За страног члана Краљевске шведске академије наука изабран је 1855. године.

Године 1856, са Рудолфом Колраушом (1809–1858) показао је да однос електростатичких и електромагнетних јединица даје број који одговара вредности тада познате брзине светлости. Ово откриће довело је до Максвелове претпоставке да је светлост електромагнетни талас.^[5] Ово је такође довело до Веберовог развоја његове теорије електродинамике.^[6]^[7]^[8] Такође, прва употреба слова „c” за означавање брзине светлости била је у раду Колрауша и Вебера из 1856.^[9]

Међународно признање

По њему је названа СИ јединица магнетног флукса, вебер (симбол: Wb).

Види још

Радови

Akustik, Mechanik, Optik und Wärmelehre (на језику: немачки). Berlin: Springer. 1892.
Wellenlehre (на језику: немачки). Berlin: Springer. 1893.
Galvanismus und Elektrodynamik (на језику: немачки). Berlin: Springer. 1894.
Mechanik der menschlichen Gehwerkzeuge (на језику: немачки). Berlin: Springer. 1894.

Референце

^ "Weber". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
^ Wilhelm Weber House plaques, Wittenberg
^ „Book Details Page: Atlas Des Erdmagnetismus: Nach Den Elementen Der Theorie Entworfen”. World Ebook Fair. Приступљено 27. 8. 2012.
^ Atlas Des Erdmagnetismus: Nach Den Elementen Der Theorie Entworfen. Alibris. Приступљено 27. 8. 2012.
^ Hampshire, Damian P. (29. 10. 2018). „A derivation of Maxwell's equations using the Heaviside notation”. Philosophical Transactions of the Royal Society Research article. Theme issue Celebrating 125 years of Oliver Heaviside's ‘Electromagnetic Theory’ compiled and edited by Christopher Donaghy-Spargo and Alex Yakovlev PubMed:30373937. Royal Society. 376 (2134). ISSN 1364-503X. doi:10.1098/rsta.2017.0447.
^ Most (perhaps all) popular textbooks on classical electromagnetism do not mention Weber electrodynamics. Instead, they present Maxwell's equations as the uncontroversial foundation of classical electromagnetism. Four examples are: Classical electrodynamics by J.D. Jackson (3rd ed., 1999); Introduction to electrodynamics by D. J. Griffiths (3rd ed., 1999); Physics for students of science and engineering by D. Halliday and R. Resnick (part 2, 2nd ed., 1962); The Feynman Lectures on Physics by Feynman, Leighton, and Sands, [1]
^ Assis, AKT; HT Silva (септембар 2000). „Comparison between Weber's electrodynamics and classical electrodynamics”. Pramana. 55 (3): 393—404. Bibcode:2000Prama..55..393A. S2CID 14848996. doi:10.1007/s12043-000-0069-2.
^ Assis, AKT; JJ Caluzi (1991). „A limitation of Weber's law”. Physics Letters A. 160 (1): 25—30. Bibcode:1991PhLA..160...25A. doi:10.1016/0375-9601(91)90200-R.
^ „The NIST Reference on Constants, Units, and Uncertainty”.

Литература

Weber, Wilhelm – Wellenlehre, 1893 – BEIC 11914951.jpg|Wellenlehre, 1893
Gauss, Carl Friedrich; Weber, Wilhelm Eduard (1840). „Atlas Des Erdmagnetismus: Nach Den Elementen Der Theorie Entworfen”. Leipzig: Weidmann'sche Buchhandlung. „wilhelm weber.”
G.C.F. (George Carey Foster) (1891). „Wilhelm Eduard Weber”. Nature. Macmillan Journals ltd. 44 (1132): 229—230. Bibcode:1891Natur..44..229G. S2CID 4060786. doi:10.1038/044229b0. Приступљено 16. 11. 2007. – obituary
Urbanitsky, Alfred; Wormell, Richard (1886). „Electricity in the Service of Man”. London: Cassell and Company: 756–758. „wilhelm weber physics.” – Telegraph of Weber and Gauss (with pictures)
„Weber, Wilhelm Eduard”. Virtual Laboratory. Max Planck Institute for the History of Science, Berlin. Приступљено 5. 9. 2007.
Jackson, Myles W. (2006). Harmonious Triads: Physicists, Musicians, and Instrument Makers in Nineteenth-Century Germany. MIT Press. ISBN 0-262-27615-1.
Purcell, Edward; Morin, David (2013). Electricity and Magnetism (3rd изд.). New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01402-2.
Browne, Michael (2008). Physics for Engineering and Science (2nd изд.). McGraw-Hill/Schaum. ISBN 978-0-07-161399-6.
Littlejohn, Robert (јесен 2007). „Gaussian, SI and Other Systems of Units in Electromagnetic Theory” (PDF). Physics 221A, University of California, Berkeley lecture notes. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 07. 2012. г. Приступљено 2008-05-06.
David J Griffiths (1999). Introduction to electrodynamics (Third изд.). Prentice Hall. стр. 559–562. ISBN 978-0-13-805326-0.
Imaeda, K. (1995), „Biquaternionic Formulation of Maxwell's Equations and their Solutions”, Ур.: Ablamowicz, Rafał; Lounesto, Pertti, Clifford Algebras and Spinor Structures, Springer, стр. 265—280, ISBN 978-90-481-4525-6, doi:10.1007/978-94-015-8422-7_16
On Faraday's Lines of Force – 1855/56. Maxwell's first paper (Part 1 & 2) – Compiled by Blaze Labs Research (PDF).
On Physical Lines of Force – 1861. Maxwell's 1861 paper describing magnetic lines of force – Predecessor to 1873 Treatise.
James Clerk Maxwell, "A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field", Philosophical Transactions of the Royal Society of London 155, 459–512 (1865). (This article accompanied a December 8, 1864 presentation by Maxwell to the Royal Society.)
- A Dynamical Theory Of The Electromagnetic Field – 1865. Maxwell's 1865 paper describing his 20 equations, link from Google Books.
Joseph Larmor (1897) "On a dynamical theory of the electric and luminiferous medium. Part 3, Relations with material media", Phil. Trans. Roy. Soc. 190, 205–300.
Hendrik Lorentz (1899) "Simplified theory of electrical and optical phenomena in moving systems", Proc. Acad. Science Amsterdam, I, 427–443.
Hendrik Lorentz (1904) "Electromagnetic phenomena in a system moving with any velocity less than that of light", Proc. Acad. Science Amsterdam, IV, 669–678.
Henri Poincaré (1900) "La théorie de Lorentz et le Principe de Réaction", Archives Néerlandaises, V, 253–278.
Henri Poincaré (1902) "La Science et l'Hypothèse".
Henri Poincaré (1905) "Sur la dynamique de l'électron", Comptes Rendus de l'Académie des Sciences, 140, 1504–1508.
Catt, Walton and Davidson. "The History of Displacement Current" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. мај 2008). Wireless World, March 1979.
Wesley, JP (1990). „Weber electrodynamics, part I. general theory, steady current effects”. Foundations of Physics Letters. 3 (5): 443—469. Bibcode:1990FoPhL...3..443W. S2CID 122235702. doi:10.1007/BF00665929.
JJ Caluzi; AKT Assis (1997). „A critical analysis of Helmholtz's argument against Weber's electrodynamics”. Foundations of Physics. 27 (10): 1445—1452. Bibcode:1997FoPh...27.1445C. S2CID 53471560. doi:10.1007/BF02551521.

Спољашње везе

Кратка биографија и библиографија у Виртуалном музеју Макса Планка
Wilhelm Weber's Works Translated into English A bibliography compiled by A.K.T. Assis in 21st Century Science and Technology 2009-2010
Вилхелм Едуард Вебер на сајту MGP (језик: енглески)
O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Вилхелм Едуард Вебер”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.

[1] "Weber". Random House Webster's Unabridged Dictionary.

[2] Wilhelm Weber House plaques, Wittenberg

[3] „Book Details Page: Atlas Des Erdmagnetismus: Nach Den Elementen Der Theorie Entworfen”. World Ebook Fair. Приступљено 27. 8. 2012.

[4] Atlas Des Erdmagnetismus: Nach Den Elementen Der Theorie Entworfen. Alibris. Приступљено 27. 8. 2012.

[Hampshire-5] Hampshire, Damian P. (29. 10. 2018). „A derivation of Maxwell's equations using the Heaviside notation”. Philosophical Transactions of the Royal Society Research article. Theme issue Celebrating 125 years of Oliver Heaviside's ‘Electromagnetic Theory’ compiled and edited by Christopher Donaghy-Spargo and Alex Yakovlev PubMed:30373937. Royal Society. 376 (2134). ISSN 1364-503X. doi:10.1098/rsta.2017.0447.

[6] Most (perhaps all) popular textbooks on classical electromagnetism do not mention Weber electrodynamics. Instead, they present Maxwell's equations as the uncontroversial foundation of classical electromagnetism. Four examples are: Classical electrodynamics by J.D. Jackson (3rd ed., 1999); Introduction to electrodynamics by D. J. Griffiths (3rd ed., 1999); Physics for students of science and engineering by D. Halliday and R. Resnick (part 2, 2nd ed., 1962); The Feynman Lectures on Physics by Feynman, Leighton, and Sands, [1]

[assis-7] Assis, AKT; HT Silva (септембар 2000). „Comparison between Weber's electrodynamics and classical electrodynamics”. Pramana. 55 (3): 393—404. Bibcode:2000Prama..55..393A. S2CID 14848996. doi:10.1007/s12043-000-0069-2.

[AssisPLA-8] Assis, AKT; JJ Caluzi (1991). „A limitation of Weber's law”. Physics Letters A. 160 (1): 25—30. Bibcode:1991PhLA..160...25A. doi:10.1016/0375-9601(91)90200-R.

[NIST-9] „The NIST Reference on Constants, Units, and Uncertainty”.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]