|
Григорије Палама
Григорије Палама (грч. Γρηγόριος Παλαμᾶς; Цариград, 1296 — Солун, 14. новембар 1357/1359) је био ромејски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у православној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама. ЖивотГригорије Палама води порекло из једне племићке малоазијске породице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Његов отац Константин је био веома побожан и пред смрт се замонашио. Иако су васпитавани на двору и стекли су добро образовање, сва три брата и обе сестре су се повукли у манастир.[1] Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био је исихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Богослужења: бденије до јутра и на Литургију, да би се видео са братијом и причестио. Тек 1331. године вратио се у Свету гору и посветио се контемплативном животу у исихији (мировању, ћутању, и молитвеном тиховању). Говорио је да "онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова."[1] Кад је настао спор око Варлаамових оптужби, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама брани исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или „виђење“ Бога јесте чин искуства. Између Варлаама и Паламе отпочела је ватрена полемика.
Григоријеви противници у исихастичком спору шире гласине против њега и цариградски патријарх Јован XIV га затвара на четири године. 1347. године, када је патријарх Исидор дошао на патријаршијски престо, Григорије је ослобођен из затвора и постављен за солунског архиепископа. У Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расејаност. О томе каже: "Многи од врхунских отаца исихаста нису хтели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари".[1] Преминуо је у Солуну 14. новембра 1357. или 1359. године. Неколико година након смрти православна црква га је прогласила за свеца 1368. године. Његове мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну. УчењеПаламизам је теологија божанских нестворених енергија. Своје теолошке аргументе против западних схоластичара Палама је формулисао ослањајући се на искуство исихаста, и списе Псевдо-Макарија, Максима Исповедника и Јована Дамаскина.[2] Григорије Палама разликује теолошке појмове: "ипостас" (υποστασις) и "енергија" (ενεργεια), којима одговарају различити начини сједињења. Јединство по ипостаси, својствено је Исусу Христу; јединство по енергијама или благодат, приступачно је човеку. Јединство по благодати јесте јединство са Богом. Он сматра "таворску светлост" исијавањем божанства и тиме потврђује могућност обожења, супроставивши се метафизичким схватањима о немогућности учешћа у божанској суштини. Таворска светлост је енергија која зрачи из божанске суштине, као изливање Светога Духа, која је нестворена и нема сопствену ипостас. Благодат је изливање Бога из себе, сијање споља божанског невидљивог лика.[2] Против Варлаама, који је обожење сводио на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом. Благодат је преношење силе божје у наш живот; а спасење је тајанствена промена човека у бога. Али и поред Божијег присуства у нествореним енергијама, тајна божије суштине остаје непозната. Познање значи сједињење са Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човеку, који никад не може да схвати и исцрпе божанску суштину. На цариградским саборима 1347. и 1351. године, којима председава цар Јован VI Кантакузин, расправља се о правоверности исихазма и Паламине доктрине. Нека од спорних питања током друге фазе Сабора у јулу 1351. године су била:
Након подуже расправе, сабор закључује да у Богу постоји разликовање између суштине и енергије и да је божанска енергија нестворена, потврђујући правоверност паламовске доктрине. Ипак, и после сабора се настављају критике, како од православних тако и католичких теолога. Грчки теолог Григорије Акиндин окривљује Григорија Паламу, за мешање природа. Он не допушта разлику између суштине и енергије, што је за њега исто, и негира могућност учествовања или обожења. Католички теолози такође критикују Паламину теорију да подразумева одвајање суштине и енергија у божанству. Напомене
Види јошЛитература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.jpg)
