Династија Источни Хан

Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја
Ова кутија: прикажи разговор уреди

За време грађанског рата, стари главни град Чанг'ан је био уништен, а породица Лију се преселила у главни град источно од Луојанга (Луо-јанг), у којој је данашња провинција Хенан. Име Хан се опет употребљава, али кинески историчари радије користе израз за династију након Ванг Манга као Источни или Позни Хан. Први владар, Цар Гуанг-ву из династије Хан (Куанг-wу-ти, 5.пр.Кр.-57. год.)^[1] повратио је сва подручја царства, између осталих и Кореју, одакле је држава Когурјо током побуне против Ванг Манга протерала Ханова војна заповедништва. Територија Кореје је поново покорена до 30. год.^[2] Попут својих предака, Гуанг-ву је наставио с подршком Конфучијским учењем и реформом власти. Након његове смрти, све чешће су владари били млади и уместо њих царством су управљали министри, а у међувремену сељачки устанци су бивали све чешћи. Наоружан Даоистички култ, или Хуангјин (жути турбани) подстицали су немире по целом царству. Иако је династија наставила своје име, збрка у борби за превласт негирала је сваку власт династије Хан. Напокон, 220. године, задњи цар Хан, Xианди (Хсиен-ти), који је постављен на пријесто у доба од осам година, формално је абдицирао заслугом Цао Пи (Тс'ао П'и), који је био син његова главног министра. Цао Пи се прогласио првим царем нове династије Веј. Тај датум обележава почетак тзв. Доба Раздора, које је трајало од 220. до 589. године.