Ехнатон

Ехнатон
Ехнатон
	Статуа Ехнатон
Лични подаци
Хијероглифско име
Датум рођења	1380. п. н. е.
Датум смрти	1334. п. н. е.
Гробница	KV55
Породица
Супружник	Нефертити
Родитељи	Аменхотеп III; Тија
Владавина
Период владавине	1353—1336. п. н. е. или 1351—1334. п. н. е. (Осамнаеста династија)
Претходник	Аменхотеп III
Наследник	Сменхара
	Владарске титуле

Ехнатон је био египатски фараон из осамнаесте династије. На почетку своје владавине био је познат као Аменхотеп IV. Претпоставља се да је рођен 1397. п. н. е. или 1362. п. н. е. Аменхотеп IV је наследио свог оца Аменхотепа III. Претпоставља се да је владао 1353—1336. п. н. е. или 1351—1334. п. н. е. Ехнатонова главна жена била је Нефертити, која је позната по чувеној бисти која се чува у Египатском музеју у Берлину.

Владао је у 14. веку пре Христа и није се био истакао ни освајањима, а није био ни мудар владар и државник. Штавише, за његове кратке владавине пропала је она светска империја коју су створили његови претходници, а млади фараон је то посматрао потпуно пасивно. Његов значај и величина леже у другом, идејном, подручју. У оно мало година своје владавине, извео је величанствен преврат у области религије, етике, уметности и погледа на свет. Све што знамо о тој духовној револуцији наводи нас на закључак да је овај фараон био далеко испред свог времена и тадашње цивилизације која је покушала да му затре сваки траг постојања. И док се већина фараона провлаче пред очима историчара као избледеле сенке, Ехнатон израња из прошлости као човек од крви и меса, јаке индивидуалности, чије мисли, осећања, и тежње можемо да пратимо са релативном тачношћу.^{[тражи се извор]}

Имена

Аменхотеп IV, (номен, име дато при рођењу)
Аменофис (грчка варијанта имена Аменхотеп)
Нефер Кеперу Ре (праномен, краљевско име које значи „леп је знак Раа“)
Нафу Руреја (варијанта краљевског имена пронађена у писмима из Амарне
Ахенатен, Ахенатон, Ехнатон, Иханатон, Анкенатен, Анкенатон.

Откриће гробнице

Године 1907. амерички археолог Теодор Девис открио је у Долини краљева једну запечаћену гробницу. Од зазиданог улаза водио је у дубину стена веома стрм ходник затрпан кршем. На врху огромне гомиле крша лежао је отворен и празан саркофаг од кедровог дрвета са натписом из кога је произилазило да је у њему некада лежала краљица Теја, жена Аменхотепа III. После уклањања препреке, Девис је стигао до гробне коморе. Ковчег облика људске прилике, богато украшен, био је полуотворен и унутра се назирала иструнула лобања мумије. Остатке умрлог Египћанина обмотавао је танак лим, а на челу му је блистао краљевски амблем змије од кованог злата. Прегледајући хијероглифске натписе на ковчегу, Девис се нашао пред загонетном појавом која се дотад није сретала у египтологији. Наиме, сва места где је требало да се фигурира покојниково име била су изгребана оштрим оруђем. Трагови су непобитно указивали на то да се неко бесно постарао да покојниково име буде избрисано из памћења потомака.

Тек уз употребу увеличавајућег стакла било је могуће на једном мање брижљиво изгребаном месту прочитати име фараона Ехнатона. Тада се Девису наметнуло неколико питања на које је требало наћи одговор. Да би добио бар део одговора, послао је мумију у Египатски музеј у Каиру да је проучи професор Елиот Смит, један од највећих стручњака у тој области. Он је открио да је дотична мумија била младић у раним двадесетим годинама, чиме је доказано да је Ехнатонова мумија лежала у гробници његове мајке, краљице Теје. Занимљиво је да државни архив фараона Ехнатона нису открили археолози, већ трговци старинама који су просто преплавили Египат у то време. А захваљујући тој дипломатској преписци написаној клинастим писмом, нађених у рушевинама Ахет-Атона, о Ехнатону знамо више но о било ком другом фараону.

Религија

У периоду пре доласка Ехнатона на престо, моћ фараона се изражавала удруживањем са богом Амоном, чији се идентитет донекле спојио са личношћу бога сунца Ра. У Египту тог времена, Амон је постао врховни бог, а други богови били су под његовом влашћу. Име Аменхотеп значи „Амон је задовољан“. Временом су свештеници бога Амона постали веома моћна каста. Ехнатон је покушао да надјача њихов ауторитет тако што је прогласио веру у једног јединог бога - сунчани колут Атон. Он је затворио Амонове храмове, а своје име променио у Ехнатон, што значи „слуга Атонов“.

Са успостављањем нове резиденције у Ахетатону и њених светилишта одвијало се и даље уобличавање нове религије и њеног култа. Атон није, као Ра или Амон, један од богова поред других богова или изнад других богова, већ је Атон један једини бог. Он није национални бог, него универзални бог којем су подједнако блиска сва бића. Знак бога Атона је био сунчев диск и Ехнатон Сунце није поштовао као божанство, него сунчеву топлоту као животодавну снагу која је била персонификација Атона.

Ехнатоново учење не садржи само битне саставне делове старозаветног јеврејског монотеизма, већ му у много томе и претходи. Сачуване молитве и химне јасно показују Ехнатоново поимање о бићу јединог бога. Атон не зна за мржњу, љубомору и казну као и хришћански и јудејски бог. Он је господар мира, а не рата и лишен је свих људских страсти. Ехнатон га није замишљао у телесном облику, као старе богове, него у духовном, безличном виду. Отуда он забрањује свако ликовно приказивање бога Атона сем знака диска у чему претходи мојсијевском закону. Иако однос бога наликују хришћанству, његово поимање је ближе јеврејском.

Визију нове религије, Ехнатон је, како је он то предочио, добио угледавши сунчев диск између две планине. Тада је осетио да га је Атон наводио да изврши све те реформе и да му се бог показао у свој својој величини – у виду моћне светлости.

Церемонијал религије у част Атона је био крајње једноставан. Све је било усмерено на што је могуће веће продуховљење. Претње пакленим мукама које су чиниле битан део старе вере, више се нису помињале. Покојник је по том схватању требало да има само једну жељу: да поново угледа Сунце, тј. Атонов сјај.

Ипак, боље од сваког описа религијске идеје Ехнатона говори Велика Химна Атону која је право ремек-дело античке поезије. Језик ове поезије је тако јасан да нису потребна нека додатна објашњења. Многи историчари посебно указују на изненађујуће сличности која постоје између неких места у Химни Атону и 104. псалма Старог завета.

Одломак из Ехнатонове Велике химне:

Сјај Атона

Лепо је твоје рађање на рубу неба, Ти живи Атоне који си први живео! Када се појавиш на источном рубу неба, Тада ти испуњаваш сваку земљу својом лепотом. Јер ти си леп, велик и блистав, ти си високо изнад земље. Твоји зраци обгрљују земље, све што си створио. Ти си Ра и ти си их све освојио; Иако си далеко, твоји зраци су на земљи; Иако си високо горе, твоје стопе су дан.“

Атон и краљ

Ти си у мом срцу, нико други тебе не познаје, Сем твој син Ехнатон. Ти си га упутио у своје планове и упознао га са својом снагом. Свет је у твојим рукама, онако како си га створио. Када ти зарудиш на небу, онда људи оживе, А када зађеш, онда они умиру. Јер ти си сам време живота, и сви живе кроз тебе. Све очи гледају у твоју лепоту, све док не нестанеш на хоризонту. Људи остављају све послове, када зађеш на западу. Када се поново уздигнеш, онда се опет обављају послови, У славу и част краља... Већ је речено да Атон није приказиван у телесном облику већ га је заступао један симбол – сунчева плоча од чијих се зрака сваки завршава у једној руци. А те руке окружују на ликовним представама краља и са њима и његову супругу или његову децу.

Уз своју титулу сина Атона – фараона Египта, својој жени као сараднику у реформама је подарио титулу Нефер-Неферу-Атен Нефертити што значи „ Зраци Атона зраче због Нефертити“.

Ехнатон је желео да сви буду срећни и да сви схвате његову нову идеју монотеизма. Али његов бог је био превелика апстракција за обичне људе који су навикли на телесне богове који су ближи њиховим срцима и схватањима, па је због тога стара религија наставила да живи, чак и у новој престоници.

Уметност

Претпоставља се да је Ехнатон био револуционар по својим уметничким склоностима. Такозвани „Ехнатонов стил“ се одликује новим схватањем форме и покушајима да се измени традиционална „укоченост“ египатске уметности. Обриси и линије постају „савитљивији“ и негеометријски. Убрзо после Ехнатонове смрти, стара верска традиција је поново успостављена, али су уметничке новине наставиле да живе још дуже време. Овај стил имао је утицаја и на чувени златни поклопац Тутанкамоновог ковчега.

Ехнатон и породица

Ехнатон у делима уметника изгледа необично, у поређењу са другим фараонима. Једно објашњење је да се уметност мењала, и почела на другачији начин да представља владаре. Друго објашњење је да је Ехнатон био необичног изгледа. Постоје чак и теорије о томе да је Ехнатон био жена или хермафродит.

Боб Брајер (Bob Brier), у својој књизи „Убиство Тутанкамона“ ("The Murder of Tutankhamen"), тврди да је Ехнатон имао Марфанов синдром (латински: Syndroma Marfan, dystrophia mesodermalis, congenita hypoplastica). Он се огледа у издуженим удовима, лицу, пауколиком прстима. Брајер чак наговештава да би ово могло објаснити и Ехнатонову опчињеност сунцем, јер је онима који болују од ове болести често хладно. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2006)

Марфанов синдром се преноси на децу. Уметници приказују Ехнатонову децу како пате од истих симптома као и њихов отац. Ако је породица заиста патила од овог синдрома, то би могло да објасни велику смртност у породици, мада за то има и других разлога.

У прилог теорији да је овакво представљање Ехнатона само одлика стила, иде и чињеница да су многи високи државни званичници представљени са истим одликама. Али, могуће је да су они представљени по угледу на владара.

Неки тврде да његови портрети из младости изгледају најнормалније, и да црте лица временом постају све издуженије. Супротно, може се тврдити да су рани портрети типичнијег изгледа, јер је уметност још у „претходној фази“.

Питање гробнице и мумије

Последњи приказ Ехнатона за који се зна време настанка поточе из гробнице Мерира II, и потиче из другог месеца 12. године његове владавине.^[1] После тога не постоје јасни историјски подаци о овом фараону, изузев чињенице да га је наследио Тутанкамон.

Ехнатон је намеравао да премести фараонске гробнице на источну страну Нила (симбол зоре) у краљевску долину Амарне, уместо западне обале (симбол вечери). После повратка фараонског двора у Тебу његово тело је уклоњено. Недавне генетичке анализе су утврдиле да је тело пронађено у гробу КВ55 отац Тутанкамона и стога је то највероватније Ехнатон.^[2] Постоје и сумње у ову теорију.^[3] Овај гроб је садржао бројне предмете из доба Амарне, укључујући намерно уништену краљевску погребну маску. Ехнатонов саркофаг је уништен, али се данас испред Музеја у Каиру налази његова реконструкција.

Наследници

Египтолози се слажу да је Ехнатон умро у 17. години владавине, али постоји контроверза о томе да ли је Сменхара био његов сувладар у последње две до три године, или је кратко владао сам.^[4] Ако је Сменкаре надживео Ехнатона и постао једини владар Египта, вероватно је земљом владао краће од годину дана. Следећи владар била је Нефернеферуатен, жена-фараон која је владала Египтом две године и један месец.^[5] Њу је вероватно наследио Тутанкатен (касније је узео име Тутанкамон). Фараон је постао у својој деветој години док је земљом управљао главни везир и будући фараон Ај. Верује се да је Тутанкатен Ехнатонов и Кијин (?) син, и Сменкареов млађи брат. ДНК тестови из 2010. потврдили су да је Тутанкамон био Ехнатонов син.^[6] Постоји тврдња да је после Ехнатонове смрти земљом владала Нефертити под именом Нефернеферуатен^[7], док други стручњаци сматрају да је женски владар била Меритатон.

Тутанкатен је променио име у Тутанкамон у другој години своје владавине (највероватније 1349. п. н. е. или 1332. п. н. е.) и напустио град Ахетатон. Храмови које је Ехнатон сазидао, укључујући и храм у Теби, били су срушени (за време владавине Аја и Хоремхеба) и коришћени као извор материјала за градњу нових храмова.

На крају су Ехнатон, Сменкаре, Тутанкамон и Ај избрисани са званичних спискова фараона у којима је писало да је Аменхотепа III наследио Хоремхеб. Сматра се да је ово био део акција које је Хоремхеб предузео да би избрисао трагове атонизма и свих фараона који су повезани са овим периодом. Ехнатоново име се није налазило на списковима каснијих фараона и све до 19. века је остало скривено.

Референце

^ Allen 2006, стр. 1.
^ Hawass, Zahi et al. "Ancestry and Pathology in King Tutankhamun's Family" The Journal of the American Medical Association, pp. 644
^ „DNA Shows that KV55 Mummy Probably Not Akhenaten”. Архивирано из оригинала 07. 03. 2010. г. Приступљено 16. 09. 2010.
^ Allen 2006, стр. 5
^ Erik Hornung, Rolf Krauss and David Warburton (editors), Handbook of Ancient Egyptian Chronology (Handbook of Oriental Studies), Brill: 2006, pp. 207 & 493
^ „A Frail King Tut Died From Malaria, Broken Leg - ABC News”. Abcnews.go.com. Приступљено 30. 05. 2010.
^ Pocket Guides: Egypt History, pp. 37, Dorling Kindersley, London 1996.

Литература

The Amarna Succession, James H. Allen, 2006.
Јансон (H. W. Janson), Историја уметности (History of Art). ООУР Издавачки завод Југославија ИРО Просвета, Београд. Шесто проширено и допуњено издање, 1982.
„Akhenaten”. Dictionary.com. Архивирано из оригинала 14. 10. 2008. г. Приступљено 2. 10. 2008.
Dorman, Peter F. „Akhenaton (King of Egypt)”. Britannica.com. Приступљено 25. 8. 2012.
Albright, William F. (1973). „From the Patriarchs to Moses II. Moses out of Egypt”. The Biblical Archaeologist. 36 (2): 48—76. JSTOR 3211050. S2CID 135099403. doi:10.2307/3211050.
Aldred, Cyril (1968). Akhenaten, Pharaoh of Egypt: A New Study. New Aspects of Antiquity (на језику: енглески) (1st изд.). London: Thames and Hudson. ISBN 978-0500390047.
Aldred, Cyril (1985) [1980]. Egyptian art in the Days of the Pharaohs 3100–32 BC. World of Art. London; New York: Thames & Hudson. ISBN 0-500-20180-3. LCCN 84-51309.
Aldred, Cyril (1991) [1988]. Akhenaten, King of Egypt. London: Thames and Hudson. ISBN 0500276218.
Allen, James Peter (1988). „Two Altered Inscriptions of the Late Amarna Period”. Journal of the American Research Center in Egypt (на језику: енглески). San Antonio, Texas: American Research Center in Egypt. 25: 117—126. ISSN 0065-9991. JSTOR 40000874 . doi:10.2307/40000874 .
Allen, James P. (2005). „Akhenaton”. Ур.: Jones, L. Encyclopedia of Religion. Macmillan Reference.
Allen, James Peter (2009). „The Amarna Succession”. Ур.: Brand, Peter; Cooper, Louise. Causing His Name to Live: Studies in Egyptian Epigraphy and History in Memory of William J. Murnane (PDF). Culture and History of the Ancient Near East. 37. Leiden: E. J. Brill Academic Publishers. стр. 9—20. ISBN 978-90-47-42988-3. doi:10.1163/ej.9789004176447.i-240.9. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 5. 2020. г. Приступљено 21. 5. 2020.
Alter, Robert (2018). Couey, J. Blake; James, Elaine T., ур. Biblical Poetry and the Art of Close Reading (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-15620-3.
„Amenhotep IV – Akhenaten”. Marvel. 2021. Приступљено 4. 4. 2021.
Arnold, Dieter (2003) [1994]. Strudwick, Nigel; Strudwick, Helen, ур. The Encyclopaedia of Ancient Egyptian Architecture (English language изд.). London: I.B. Tauris. ISBN 1-86064-465-1.
Arnold, Dorothea (1996). The Royal Women of Amarna: Images of Beauty from Ancient Egypt (Exhibition catalogue). New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0-87099-816-1.
Assmann, Jan (1997). Moses the Egyptian: The Memory of Egypt in Western Monotheism. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-58739-1.
Assmann, Jan (2005). „'Axial' Breakthroughs and Semantic 'Relocations' in Ancient Egypt and Israel” (PDF). Ур.: Giesen, Bernhard; Šuber, Daniel. Religion And Politics: Cultural Perspectives (Conference publication). International Studies in Religion and Society. 3. Leiden; Boston: Brill Academic Publishers. стр. 39—53. ISBN 978-90-04-14463-7. Приступљено 21. 6. 2020.
Assmann, Jan (2020). The Invention of Religion: Faith and Covenant in the Book of Exodus. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-20319-5.
Baines, John Robert (2007). Visual and Written Culture in Ancient Egypt. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815250-7. OCLC 804615763.
Baikie, James (1926). The Amarna Age (на језику: енглески). London: A. and C. Black.
Baptista, Fernando G.; Santamarina, Oscar; Conant, Eve (20. 4. 2017). „The Age of Akhenaten”. National Geographic. Архивирано из оригинала 19. 11. 2018. г. Приступљено 11. 6. 2020.
Bárta, Miroslav; Dulíková, Veronika (2015). „Divine and Terrestrial: The Rhetoric of Power in Ancient Egypt (The Case of Nyuserra)”. Ур.: Coppens, Filip; Janák, Jiří; Vymazalová, Hana. Royal versus Divine Authority: Acquisition, Legitimization and Renewal of Power: 7th Symposium on Egyptian Royal Ideology, Prague, June 26–28, 2013 (Conference publication). Königtum, Staat und Gesellschaft früher Hochkulturen. 4,4. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. стр. 31—47. ISBN 978-3-447-10427-2. OCLC 940935344.
von Beckerath, Jürgen (1997). Chronologie des Pharaonischen Ägypten: Die Zeitbestimmung der ägyptischen Geschichte von der Vorzeit bis 332 v. Chr. Münchner Ägyptologische Studien (на језику: немачки). 46. Mainz: Philipp von Zabern. ISBN 3805323107.
Berman, Lawrence (2004) [1998]. „Overview of Amenhotep III and His Reign”. Ур.: O'Connor, David B.; Cline, Eric H. Amenhotep III: Perspectives on His Reign. Ann Arbor: The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08833-5.
Bickerstaffe, Dylan (2010). „The King Is Dead. How Long Lived the King?”. Kmt. Weaverville, North Carolina: Kmt Communications. 21 (2). ISSN 1053-0827.
Brand, Peter J. (2020). „The Historical Record”. Ур.: Davies, Vanessa; Laboury, Dimitri. The Oxford Handbook of Egyptian Epigraphy and Palaeography. Oxford Handbooks. Oxford, New York: Oxford University Press. ISBN 978-0190604653.
Braverman, Irwin M.; Mackowiak, Philip A. (23. 6. 2010). „King Tutankhamun's Family and Demise”. Letters. Journal of the American Medical Association. Chicago, Illinois: American Medical Association. 303 (24): 2471—2475. ISSN 1538-3598. PMID 20571008. doi:10.1001/jama.2010.821. Приступљено 24. 5. 2020.
Braverman, Irwin M.; Redford, Donald B.; Mackowiak, Philip A. (21. 4. 2009). „Akhenaten and the Strange Physiques of Egypt's 18th Dynasty”. Annals of Internal Medicine. American College of Physicians. 150 (8): 556—560. ISSN 1539-3704. OCLC 43032966. PMID 19380856. S2CID 24766974. doi:10.7326/0003-4819-150-8-200904210-00010.
Breasted, James Henry, ур. (2001) [1906]. Ancient Records of Egypt. 2 (Paperback изд.). Urbana; Chicago: University of Illinois Press. ISBN 0-252-06974-9.
Breasted, James Henry (1909). A History Of Egypt: From the Earliest Times to the Persian Conquest (2nd изд.). New York: Charles Scribner's Sons. OCLC 848576611.
Breasted, James Henry (1972). Development of religion and thought in ancient Egypt. Philadelphia, Pennsylvania: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-1045-3.
Brown, William P. (2014). The Oxford Handbook of the Psalms (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-979050-0.
Bryce, Trevor Robert (1998). The Kingdom of the Hittites (First изд.). Oxford; New York: Clarendon Press; Oxford University Press. ISBN 0198140959. LCCN 97014411.
Burridge, A. (септембар 1995). „Did Akhenaten Suffer From Marfan's Syndrome?”. Akhenaten Temple Project Newsletter (3).
Chaney, Edward (2006a). „Freudian Egypt”. The London Magazine. London: Burhan Al-Chalabi. 2016 (April/May): 62—69. ISSN 0024-6085.
Chaney, Edward (2006b). „Egypt in England and America: The Cultural Memorials of Religion, Royalty and Revolution”. Ур.: Ascari, Maurizio; Corrado, Adriana. Sites of Exchange: European Crossroads and Faultlines. Internationale Forschungen Zur Allgemeinen Und Vergleichenden Literaturwissenschaft. 103. Amsterdam: Rodopi. стр. 39—69. ISBN 978-9042020153.
Clayton, Peter (2006). Chronicle of the Pharaohs. , Thames and Hudson
Cohen, Raymond; Westbrook, Raymond, ур. (2002) [2000]. Amarna Diplomacy: The Beginnings of International Relations (Paperback изд.). Baltimore; London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-7103-4.
Darnell, John Coleman; Manassa, Colleen (2007). Tutankhamun's Armies: Battle and Conquest during Ancient Egypt's Late 18th Dynasty. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-74358-3. OCLC 70265584.
David, Rosalie (1998). Handbook to Life in Ancient Egypt. Facts on File Inc.
Davidson, Justin (11. 11. 2019). „Gleaming and Self-Aware, Philip Glass's Akhnaten Is Borne to the Met”. Vulture. Vox Media. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2021.
Davies, Norman de Garis (1903—1908). The Rock Tombs of El Amarna. Memoir (Archaeological Survey of Egypt). 13–14. London: Egypt Exploration Fund. OCLC 11263615.
Day, John (2013). „Psalm 104 and Akhenaten's Hymn to the Sun”. Ур.: Gillingham, Susan. Jewish and Christian Approaches to the Psalms: Conflict and Convergence. Oxford University Press. стр. 211—228. ISBN 978-0-19-969954-4.
Day, John (2014). From Creation to Babel: Studies in Genesis 1-11 (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-37030-3.
Desroches-Noblecourt, Christiane (1963). Tutankhamen: Life and Death of a Pharaoh. Illustrated by F. L. Kenett (1st изд.). New York: New York Graphic Society. ISBN 978-0821201510.
van Dijk, Jacobus (2003) [2000]. „The Amarna Period and the Later New Kingdom (c.1352–1069 BC)” (PDF). Ур.: Shaw, Ian. The Oxford History of Ancient Egypt (New изд.). Oxford; New York: Oxford University Press. стр. 265—307. ISBN 978-0-19-280458-7. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 6. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2020.
Dodson, Aidan (2012). „Akhenaten (Amenhotep IV)”. Ур.: Bagnall, Roger S.; Brodersen, Kai; Champion, Craige B.; Erskine, Andrew; Huebner, Sabine R. The Encyclopedia of Ancient History. 1. Malden, Massachusetts: Blackwell Publishing Ltd. ISBN 978-1405179355. OCLC 230191195.
Dodson, Aidan (2014). Amarna Sunrise: Egypt from the Golden Age to Age of Heresy (1st изд.). Cairo; New York: The American University in Cairo Press. ISBN 978-9774166334.
Dodson, Aidan (2009). Amarna Sunset: Nefertiti, Tutankhamun, Ay, Horemheb, and the Egyptian Counter-Reformation (1st изд.). Cairo; New York: The American University in Cairo Press. ISBN 978-977-416-304-3.
Dodson, Aidan (2018) [2009]. Amarna Sunset: Nefertiti, Tutankhamun, Ay, Horemheb, and the Egyptian Counter-Reformation (Revised изд.). Cairo; New York: The American University in Cairo Press. ISBN 978-977-416-859-8. OCLC 1004248105.
Dodson, Aidan; Hilton, Dyan (2004). The Complete Royal Families of Ancient Egypt. Thames & Hudson.
Drioton, Étienne; Vandier, Jacques (1952) [1938]. L'Égypte. Les Peuples de l'Orient Méditerranéen (на језику: француски). II (3rd изд.). Paris: Presses Universitaires de France.
Duhig, Corinne (2010). „The remains of Pharaoh Akhenaten are not yet identified: Comments on 'Biological age of the skeletonised mummy from Tomb KV55 at Thebes (Egypt)' by Eugen Strouhal”. Anthropologie (на језику: енглески). Moravian Museum. 48 (2): 113—115. JSTOR 26292899 . „It is essential that, whether the KV55 skeleton is that of Smenkhkare or some previously-unknown prince... the assumption that the KV55 bones are those of Akhenaten be rejected before it becomes "received wisdom".”
Elmar, Edel (1948). „Neue Keilschriftliche Umschreibungen Ägyptischer Namen aus den Boǧazköytexten”. Journal of Near Eastern Studies (на језику: немачки). The University of Chicago Press. 7 (1): 11—24. ISSN 0022-2968. JSTOR 542570 . doi:10.1086/370848.
Fecht, Gerhard (1960). „Amarna Probleme (1–2)”. Zeitschrift für Ägyptische Sprache und Altertumskunde (на језику: немачки). De Gruyter. 85: 83—118. ISSN 0044-216X. S2CID 192846780. doi:10.1524/zaes.1960.85.1.99.
Freud, Sigmund (1939). Moses and Monotheism. New York: A.A. Knopf. OCLC 624780.
Gabolde, Marc (1998). D'Akhenaton à Toutânkhamon. Collection de l'Institut d'Archéologie et d'Histoire de l'Antiquité (на језику: француски). 3. Lyon: Université Lumière-Lyon 2. ISBN 978-2911971020. ISSN 1275-269X.
Gabolde, Marc (17. 2. 2011). „The End of the Amarna Period”. BBC.co.uk. BBC. Приступљено 12. 6. 2020.
Gardiner, Alan H. (1905). The Inscriptions of Mes, A Contribution to the Study of Egyptian Judicial Procedure. Untersuchungen zur Geschichte und Altertumskunde Ägyptens. IV, Book 3. J. C. Hinrichs publishers. Приступљено 24. 7. 2020.
Gardiner, Shayna (2015). „Taking Possession of the Constant Rate Hypothesis: Variation and Change in Ancient Egyptian Possessive Constructions”. University of Pennsylvania Working Papers in Linguistics. 21 (2): 69—78.
Gohary, Jocelyn Olive (1992). Akhenaten's Sed-festival at Karnak. Studies in Egyptology (на језику: енглески) (1st изд.). London; New York: Kegan Paul International. ISBN 978-0710303806. ISSN 1754-601X. OCLC 22309806.
Goldwasser, Orly (1992). „Literary Late Egyptian as a Polysystem”. Poetics Today. Duke University Press. 13 (3): 447—462. ISSN 0333-5372. JSTOR 1772871. doi:10.2307/1772871.
Grajetzki, Wolfram (2005). Ancient Egyptian Queens: A Hieroglyphic Dictionary. London: Golden House Publications. ISBN 978-0-9547218-9-3. OCLC 61189103.
Hall, Henry (1921). „Egypt and the External World in the Time of Akhenaten”. The Journal of Egyptian Archaeology. 7 (1): 39—53. S2CID 192247058. doi:10.1177/030751332100700105.
Harris, James E.; Wente, Edward F., ур. (1980). An X-ray Atlas of the Royal Mummies (1st изд.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0226317458.
Hart, George (2000) [1986]. A Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses. London; New York: Routledge. ISBN 0415059097.
Hawass, Zahi (септембар 2010). „King Tut's Family Secrets”. National Geographic (на језику: енглески). Photographs by Kenneth Garrett. Washington, D.C.: National Geographic Society. Архивирано из оригинала 9. 5. 2020. г. Приступљено 13. 5. 2020.
Hawass, Zahi; Gad, Yehia Z.; Somaia, Ismail; Khairat, Rabab; Fathalla, Dina; Hasan, Naglaa; Ahmed, Amal; Elleithy, Hisham; Ball, Markus; Gaballah, Fawzi; Wasef, Sally; Fateen, Mohamed; Amer, Hany; Gostner, Paul; Selim, Ashraf; Zink, Albert; Pusch, Carsten M. (17. 2. 2010). „Ancestry and Pathology in King Tutankhamun's Family”. Journal of the American Medical Association. Chicago, Illinois: American Medical Association. 303 (7): 638—647. ISSN 1538-3598. PMID 20159872. doi:10.1001/jama.2010.121 . Приступљено 24. 5. 2020.
Hessler, Peter (2017). „Meet King Tut's Father, Egypt's First Revolutionary”. National Geographic. National Geographic Society. Приступљено 10. 5. 2020.
Hoffmeier, James K. (2005). Ancient Israel in Sinai: The Evidence for the Authenticity of the Wilderness Tradition (на језику: енглески). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-515546-4.
Hoffmeier, James Karl (2015). Akhenaten and the Origins of Monotheism (1st изд.). Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0199792085.
Hornung, Erik (1992). „The Rediscovery of Akhenaten and His Place in Religion”. Journal of the American Research Center in Egypt. San Antonio, Texas: American Research Center in Egypt. 29: 43—49. ISSN 0065-9991. JSTOR 40000483 . doi:10.2307/40000483.
Hornung, Erik (2001) [1995]. Akhenaten and the Religion of Light. Превод: Lorton, David. Ithaca, New York; London: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8725-5. OCLC 48417401.
Hornung, Erik; Krauss, Rolf; Warburton, David, ур. (2006). Ancient Egyptian Chronology. Handbook of Oriental Studies. 83. Brill. ISBN 978-90-04-11385-5.
Hotton, Emily (3. 11. 2018). „Game Review: Assassin's Creed – The Curse of the Pharaohs”. Nile Scribe. Приступљено 4. 4. 2021.
Kemp, Barry John (2015). „The Amarna Royal Tombs at Amarna” (PDF). Akhetaten Sun. св. 21 бр. 2. Denver, Colorado: Amarna Research Foundation. стр. 2—13. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 6. 2020. г. Приступљено 20. 6. 2020.
Kitchen, Kenneth Anderson (2003). On the Reliability of the Old Testament. Grand Rapids, Michigan: William. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-0396-2.
Kitchen, Kenneth Anderson (2000). „Regnal and Genealogical Data of Ancient Egypt (Absolute Chronology I): The Historical Chronology of Ancient Egypt, A Current Assessment”. Ур.: Bietak, Manfred. The Synchronisation of Civlisations in the Eastern Mediterranean in the Second Millennium B.C.: Proceedings of an international symposium at Schloss Haindorf, 15th–17th of November 1996 and at the Austrian Academy, Vienna, 11th–12th of May 1998 (Conference proceedings). Contributions to the Chronology of the Eastern Mediterranean. 4. Vienna, Austria: Austrian Academy of Sciences Press. ISBN 978-3-7001-2936-3.
Kitchen, Kenneth Anderson (1986) [1972]. The Third Intermediate Period in Egypt (1100–650 BC) (2nd изд.). Warminster, England: Aris & Phillips. ISBN 978-0-85668-298-8.
Laboury, Dimitri (2010). Akhénaton. Les grands pharaons (на језику: француски). Paris: Pygmalion-Flammarion. ISBN 978-2756400433.
Landes, Richard (2011). Heaven on Earth: The Varieties of the Millennial Experience (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-983181-4.
Laroche, Emmanuel (1971). Catalogue des Textes Hittites (на језику: француски). Paris: Klincksieck. OCLC 607304.
Leprohon, Ronald J. (2013). The Great Name: Ancient Egyptian Royal Titulary. SBL Press. ISBN 978-1-58983-736-2.
Levenson, Jon Douglas (1994). Creation and the persistence of evil. Princeton University Press. ISBN 0-691-02950-4.
Lorenz, Megaera. „Lorenz, Maegara "The Mystery of Akhenaton: Genetics or Aesthetics"”. Heptune.com. Архивирано из оригинала 8. 2. 2010. г. Приступљено 21. 3. 2010.
Lorenzen, Eline D; Willerslev, E (2010). „King Tutankhamun's Family and Demise”. JAMA. 303 (24): 2471; author reply 2473—475. PMID 20571007. doi:10.1001/jama.2010.818.
Manniche, Lise (2010). Akhenaten Colossi of Karnak. Cairo: American University in Cairo Press. OCLC 938908123.
Marchant, Jo (2011). „Ancient DNA: Curse of the Pharaoh's DNA”. Nature. 472 (7344): 404—406. Bibcode:2011Natur.472..404M. PMID 21525906. doi:10.1038/472404a .
„Marfan syndrome”. Gaithersburg, Maryland: National Center for Advancing Translational Sciences. 26. 1. 2017. Архивирано из оригинала 5. 11. 2018. г. Приступљено 21. 5. 2020.
Mark, Joshua J. (22. 4. 2014). „Horemheb”. World History Encyclopedia. Приступљено 10. 6. 2020.
Martín Valentín, Francesco J.; Bedman, Teresa (2014). „Proof of a 'Long Coregency' between Amenhotep III & Amenhotep IV Found in the Chapel of Vizier Amenhotep-Huy (Asasif Tomb 28) West Luxor”. Kmt. Weaverville, North Carolina: Kmt Communications. 25 (2): 17—27. ISSN 1053-0827.
Montserrat, Dominic (2003) [2000]. Akhenaten: History, Fantasy and Ancient Egypt (1st paperback изд.). London; New York: Routledge. ISBN 0415301866.
Moran, William Lambert, ур. (1992) [1987]. The Amarna Letters (English-language изд.). Baltimore; London: The Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-4251-4. LCCN 91020570.
Murnane, William J. (1995). Texts from the Amarna Period in Egypt. Society of Biblical Literature Writings from the Ancient World. 5. Atlanta: Society of Biblical Literature. ISBN 978-1555409661.
Murnane, William J.; Van Siclen III, Charles C. (2011) [1993]. The Boundary Stelae Of Akhentaten. London; New York: Routledge. ISBN 978-0710304643.
Najovits, Simson (2004). Egypt, the Trunk of the Tree, A Modern Survey of and Ancient Land, Vol. II. New York: Algora Publishing. ISBN 978-0875862569.
Nims, Charles F. (1973). „The Transition from the Traditional to the New Style of Wall Relief under Amenhotep IV”. Journal of Near Eastern Studies. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. 32 (1/2): 181—187. ISSN 0022-2968. JSTOR 543483 . doi:10.1086/372234.
Van der Perre, Athena (2012). „Nofretetes [vorerst] letzte dokumentierte Erwähnung”. Ур.: Kampp-Seyfried, Friederike. Im Licht von Amarna – 100 Jahre Fund der Nofretete (Exhibition catalogue) (на језику: немачки). Petersberg, Hesse: Imhof Verlag. ISBN 978-3865688422.
Van der Perre, Athena (2014). „The Year 16 graffito of Akhenaten in Dayr Abū Ḥinnis: A Contribution to the Study of the Later Years of Nefertiti”. Journal of Egyptian History. Brill. 7 (1): 67—108. ISSN 1874-1657. doi:10.1163/18741665-12340014.
Perry, Dominic (15. 5. 2019). „The Aten Appears (Episode 110)”. The History of Egypt Podcast (Подкест). Корисна информација се налази на: 03:59. Архивирано из оригинала 22. 06. 2020. г. Приступљено 23. 5. 2020.
O'Connor, David; Silverman, David P., ур. (1995). Ancient Egyptian Kingship. Probleme der Ägyptologie. 9. Leiden; New York; Köln: Brill. ISBN 90-04-10041-5.
Ockinga, Boyo (2001). „Piety”. Ур.: Redford, Donald. The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. 3. Oxford University Press. стр. 44—47. ISBN 0-19-510234-7.
Redford, Donald B. (1976). „The Sun-disc in Akhenaten's Program: Its Worship and Antecedents, I”. Journal of the American Research Center in Egypt. San Antonio, Texas: American Research Center in Egypt. 13: 53—56. ISSN 0065-9991. JSTOR 40001118 . doi:10.2307/40001118.
Redford, Donald B. (1984). Akhenaten: The Heretic King. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0691035673. OCLC 10099207.
Redford, Donald B. (1987). „The Monotheism of the Heretic Pharaoh: Precursor of Mosaic monotheism or Egyptian anomaly?”. Biblical Archaeology Review. 13 (3): 53—56.
Redford, Donald B.; Shanks, Hershel; Meinhardt, Jack (1997). Aspects of Monotheism: How God is One (Conference paper and proceedings). Washington, D.C.: Biblical Archaeology Society. ISBN 978-1880317198. OCLC 37608180.
Redford, Donald B. (мај 2013). „Akhenaten: New Theories and Old Facts”. Bulletin of the American Schools of Oriental Research. American Schools of Oriental Research. 369 (369): 9—34. ISSN 0003-097X. JSTOR 10.5615/bullamerschoorie.369.000 . OCLC 05748058. doi:10.5615/bullamerschoorie.369.0009.
Reeves, Nicholas (2019) [2001]. Akhenaten: Egypt's False Prophet (Electronic изд.). London; New York: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-29469-7. LCCN 00108868.
Rogers, Robert William, ур. (1912). Cuneiform Parallels to the Old Testament. London; Toronto; Melbourne; and Bombay: Oxford University Press.
„The royal family at Amarna”. University College London. 2001. Приступљено 10. 6. 2020.
Ridley, Ronald Thomas (2019). Akhenaten: A Historian's View. The AUC History of Ancient Egypt. Cairo; New York: The American University in Cairo Press. ISBN 978-9774167935.
Robins, G. (1993). Women in Ancient Egypt. Harvard University Press.
Ross, Barbara (1999). „Akhenaten and Rib Hadda from Byblos”. Saudi Aramco World. 50 (6): 30—35. Архивирано из оригинала 13. 1. 2010. г. Приступљено 8. 8. 2013.
Schemm, Paul (16. 2. 2010). „A Frail King Tut Died From Malaria, Broken Leg”. USA Today. Associated Press.
Schulman, Alan R. (1982). „The Nubian War of Akhenaten”. L'Égyptologie en 1979: Axes prioritaires de recherches. Colloques internationaux du Centre national de la recherche scientifique. 2. Paris: Editions du Centre national de la recherche scientifique. стр. 299—316. ISBN 978-2222029298.
Sethe, Kurt, ур. (1906—1909). Urkunden der 18. Dynastie [Documents of the 18th Dynasty] (PDF). Urkunden des Ägyptischen Altertums (на језику: немачки). 4. Leipzig, Germany: J.C. Hinrichs'sche Buchhandlung. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 6. 2020. г. Приступљено 12. 6. 2020.
Shaw, Ian, ур. (2003) [2000]. The Oxford History of Ancient Egypt (New изд.). Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280458-7.
Shaw, Ian (2004). Ancient Egypt: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-157840-3.
Shupak, Nili (1995). „The Monotheism of Moses and the Monotheism of Akhenaten”. The Bible as a Meeting Point of Cultures through the Ages. Sevivoth. стр. 18—27.
Silverman, David P.; Wegner, Josef W.; Wegner, Jennifer Houser (2006). Akhenaten and Tutankhamun: Revolution and Restoration (на језику: енглески) (1st изд.). Philadelphia, Pennsylvania: University of Pennsylvania Museum of Archeology and Anthropology. ISBN 978-1931707909.
Smith, Elliot, ур. (1923). Tutankhamen and the discovery of his tomb by the late Earl of Canarvon and Mr Howard Carter. London: Routledge.
Sooke, Alastair (9. 1. 2014). „Akhenaten: mad, bad, or brilliant?”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 10. 5. 2020.
Sooke, Alastair (4. 2. 2016). „How ancient Egypt shaped our idea of beauty”. Culture. British Broadcasting Corporation. Приступљено 25. 5. 2020.
Spence, Kate (17. 2. 2011). „Akhenaten and the Amarna Period”. BBC.co.uk. BBC. Приступљено 10. 5. 2020.
Stent, Gunther Siegmund (2002). Paradoxes of Free Will. Transactions of the American Philosophical Society. 92. Philadelphia, Pennsylvania: American Philosophical Society. ISBN 0-87169-926-5. OCLC 50773277.
Strachey, James (1939). „Preliminary Notes Upon the Problem of Akhenaten”. International Journal of Psycho-Analysis. 20: 33—42. ISSN 0020-7578. Приступљено 12. 6. 2020.
Strouhal, Eugen (2010). „Biological age of skeletonized mummy from Tomb KV 55 at Thebes”. Anthropologie. Brno, Czech Republic: Moravian Museum. 48 (2): 97—112. JSTOR 26292898 .
Takács, Sarolta Anna; Cline, Eric H., ур. (2015) [2007]. „Akhenaten (also Akhenaton) (r. ca. 1353–1335 B.C.E.)”. The Ancient World. 1—5. London; New York: Routledge. ISBN 978-0-7656-8082-2. LCCN 2006101384.
Trigger, Bruce Graham; Kemp, Barry; O'Connor, David Bourke; Lloyd, Alan Brian (2001) [1983]. Ancient Egypt, A Social History. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 0521284279. LCCN 82-22196.
Tyldesley, Joyce Ann (1998). Nefertiti: Egypt's Sun Queen. London: Viking. ISBN 978-0670869985. OCLC 1153684328.
Tyldesley, Joyce A. (2005). Egypt: How a Lost Civilisation was Rediscovered. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0520250208.
Tyldesley, Joyce A. (2006). Chronicle of the Queens of Egypt: From Early Dynastic Times to the Death of Cleopatra. New York: Thames & Hudson. ISBN 0-500-05145-3. OCLC 61189103.
Wilkinson, Richard H. (2003). The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt. London: Thames & Hudson. ISBN 0-500-05120-8.
Zaki, Mey (2008). The Legacy of Tutankhamun: Art and History. Photographs by Farid Atiya. Giza, Egypt: Farid Atiya Press. ISBN 978-977-17-4930-1.
Aldred, Cyril (1973). Akhenaten and Nefertiti. London: Thames & Hudson.
Aldred, Cyril (1984). The Egyptians. London: Thames & Hudson.
Allen, James Peter (1994). „Nefertiti and Smenkh-ka-re”. Göttinger Miszellen. Göttingen, Germany: Verlag der Göttinger Miszellen. 141: 7—17. ISSN 0344-385X.
Asante, Molefi Kete; Mazama, Ama (2009). Encyclopedia of African Religion. Thousand Oaks, California: Sage Publications.
Ashrafian, Hutan (септембар 2012). „Familial epilepsy in the pharaohs of ancient Egypt's 18th Dynasty”. Epilepsy & Behavior. 25 (1): 23—31. PMID 22980077. S2CID 20771815. doi:10.1016/j.yebeh.2012.06.014.
Bilolo, Mubabinge (2004) [1988]. „Sect. I, vol. 2”. Le Créateur et la Création dans la pensée memphite et amarnienne. Approche synoptique du Document Philosophique de Memphis et du Grand Hymne Théologique d'Echnaton (на језику: француски) (new изд.). Munich-Paris: Academy of African Thought.
Čavka, Mislav; Kelava, Kelava; Čavka, Vlatka; Bušić, Željko; Olujić, Boris; Brkljačić, Boris (март 2010). „Homocystinuria, a possible solution of the Akhenaten's mystery”. Collegium Antropologicum. Croatian Anthropological Society. 34 (Suppl. 1): 255—258. ISSN 0350-6134. PMID 20402329.
El Mahdy, Christine (1999). Tutankhamen: The Life and Death of a Boy King. Headline.
Choi B, Pak A (2001). „Lessons for surveillance in the 21st century: a historical perspective from the past five millennia”. Soz Praventivmed. 46 (6): 361—368. PMID 11851070. S2CID 12263035. doi:10.1007/BF01321662. hdl:10.1007/BF01321662 .
Locker, Melissa (12. 9. 2013). „Did King Tutankhamen Die From Epilepsy?”. Time.
Málek, Jaromír (1996). „The "Coregency relief" of Akhenaten and Smenkhare from Memphis”. Ур.: Der Manuelian, Peter; Freed, Rita E. Studies in Honor of William Kelly Simpson (PDF). 2. Boston: Museum of Fine Arts. ISBN 0-87846-390-9. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 1. 6. 2020.
Miller, Jared L. (2007). „Amarna Age Chronology and the Identity of Nibh ̆ururiyain the Light of a Newly Reconstructed Hittite Text” (PDF). Altorientalische Forschungen. De Gruyter. 34 (2): 252—293. Архивирано (PDF) из оригинала 12. 2. 2020. г. Приступљено 9. 6. 2020.
Rita E. Freed; Yvonne J. Markowitz (1999). Sue H. D'Auria, ур. Pharaohs of the Sun: Akhenaten – Nefertiti – Tutankhamen. Bulfinch Press.
Gestoso Singer, Graciela (2008). El Intercambio de Bienes entre Egipto y Asia Anterior. Desde el reinado de Tuthmosis III hasta el de Akhenaton Free Access Ancient Near East Monographs, Volume 2. Buenos Aires, Society of Biblical Literature – CEHAO.
Holland, Tom (1998). The Sleeper in the Sands. (novel), Abacus – a fictionalised adventure story based closely on the mysteries of Akhenaten's reign
Kozloff, Arielle (2006). „Bubonic Plague in the Reign of Amenhotep III?”. KMT. 17 (3).
McAvoy, S. (2007). „Mummy 61074: a Strange Case of Mistaken Identity”. Antiguo Oriente. 5: 183—194.
Najovits, Simson. Egypt, Trunk of the Tree, Volume I, The Contexts, Volume II, The Consequences, Algora Publishing, New York, 2003 and 2004. On Akhenaten: Vol. II, Chapter 11, pp. 117–73 and Chapter 12, pp. 205–13
Redford, Donald B. (1984). Akhenaten: The Heretic King. Princeton University Press
Shortridge K (1992). „Pandemic influenza: a zoonosis?”. Semin Respir Infect. 7 (1): 11—25. PMID 1609163.
Stevens, Anna (2012). Akhenaten's workers : the Amarna Stone village survey, 2005–2009. Volume I, The survey, excavations and architecture. Egypt Exploration Society.
Van Dyke, John Charles (1887). Principles of Art: Pt. 1. Art in History; Pt. 2. Art in Theory. New York, New York: Fords, Howard, & Hulbert. Приступљено 19. 6. 2020.
Wolf, Walther (1951). Die Stellung der ägyptischen Kunst zur antiken und abendländischen und Das Problem des Künstlers in der ägyptischen Kunst (на језику: немачки). Hildesheim, Germany: Gerstenberg.

Спољашње везе

Akhenaten on In Our Time at the BBC. (listen now)
The City of Akhetaten
The Great Hymn to the Aten
M.A. Mansoor Amarna Collection
Grim secrets of Pharaoh's city BBC
Ancestry and Pathology in King Tutankhamun's Family Hawass
The Long Coregency Revisited: the Tomb of Kheruef Архивирано јун 13, 2011 на сајту Wayback Machine by Peter Dorman, University of Chicago
Royal Relations, Tut's father is very likely Akhenaten. National Geographic 09. 2010 Архивирано август 9, 2011 на сајту Wayback Machine

Аменхотеп III	Египатски фараон Осамнаеста династија	Сменкаре

[FOOTNOTEAllen20061-1] Allen 2006, стр. 1.

[2] Hawass, Zahi et al. "Ancestry and Pathology in King Tutankhamun's Family" The Journal of the American Medical Association, pp. 644

[3] „DNA Shows that KV55 Mummy Probably Not Akhenaten”. Архивирано из оригинала 07. 03. 2010. г. Приступљено 16. 09. 2010.

[allenp5-4] Allen 2006, стр. 5

[5] Erik Hornung, Rolf Krauss and David Warburton (editors), Handbook of Ancient Egyptian Chronology (Handbook of Oriental Studies), Brill: 2006, pp. 207 & 493

[associated-6] „A Frail King Tut Died From Malaria, Broken Leg - ABC News”. Abcnews.go.com. Приступљено 30. 05. 2010.

[7] Pocket Guides: Egypt History, pp. 37, Dorling Kindersley, London 1996.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]