Кантаутор

Кантаутор је музичар који пише музику и текст песама које изводи.^[1] У своје песме он обично уноси социјалне, политичке и филозофске теме. Једно време ова врста музике је била везана за песме у којима се обавезно изражавао неки протест. Данас овај термин није толико везан за политичку критику као раније и може имати било коју тему.

Кантауторска песма има широку и дугу традицију у медитеранским земљама Европе, и у мањој мери, у Латинској Америци. Овај тип песама је имао за тему друштвене неправде али и љубав, како срећну тако и несрећну. Врхунац је доживео седамдесетих година двадесетог века када је био повезан са друштвеним и политичким превирањима тог периода. Осамдесетих година овај жанр улази у кризу, а током деведесетих, је доживео нови успон појавом младих аутора који су унапредили овај жанр у смислу слободнијих ритмова, форми израза и речи до те мере да са кантауторима претходне генерације једино заједничко што имају је да сами пишу своје текстове и музику.

Појам долази од италијанске речи il cantautore, од da cantante e autore (певач и аутор), од које је настао назив за ову врсту извођача. У Италији се кантауторска музика развила као посебан музички правац почетком шездесетих година двадесетог века, а највише заслуга су за то имали Фестивал Санремо, на којем је негована италијанска канцона (итал. canzone), као и РАИ. У Немачкој је настао појам лидермахер (нем. Liedermacher). У САД, то је сингер-сонгврајтер (енгл. singer-songwriter), а у Француској постоји шансоњер (фр. chansonnier), у Русији такозвани бард.

Дефиниција и употреба

Ознаку „певач-кантаутор” (или „певач/певач”^[2]) користе издавачке куће и критичари да дефинишу уметнике популарне музике који пишу и изводе сопствени материјал, који је често самосталан – углавном на акустичној гитари или клавиру.^[3] Такав уметник обавља улоге композитора, текстописца, вокала, понекад инструменталисте, а често и менаџера.^[4] Према AllMusic, текстови кантаутора су често лични, али прикривени разрађеним метафорама и нејасним сликама, а њихова креативна брига је да ставе нагласак на песму, а не на њено извођење. Већина плоча таквих извођача има сличан директан и резерван звук који ставља нагласак на саму песму.^[5]

Термин такође може да карактерише текстописце у жанровима рок, фолк, кантри и поп музике - укључујући Хенрија Расела (1812-1900), Аристида Бруанта (1851-1925), Хенка Вилијамса (1923-1953) и Бадија Холија (1936-1959). Израз „певач-кантаутор“, пристан од 1949. године,^[6] ушао је у популарну употребу од 1960-их па надаље^[7] да опише текстописце који су следили одређене стилске и тематске конвенције, посебно лирску интроспекцију, исповедно писање песама, благе музичке аранжмане и потцењени стил извођења.^[8] Према писцу Ларију Дејвиду Смиту, због тога што је спојила улоге композитора, писца и певача, популарност феномена кантаутора поново је увела средњовековну традицију трубадура „песме са јавним личностима“ након ере Тин Пан Алија у америчкој популарној музици.^[9] Теме песама кантаутора из америчког препорода народне музике укључују политички протест, као у случају Вудија Гатрија (1912-1967) и Пита Сигера (1919-2014).^[10] Према Journal of Popular Music Studies, од препорода фолка па надаље до његове постојаности у поп музици, улога кантаутора је укључивала неколико димензија креативног идентитета:

Први естетски слој подстиче текстописце да певају и изводе сопствена дела и да унесу сопствене стилске ароме у текстове песама. Текстописци нису независни од дела када су готова; него улазе, активирају и аутентификују текстове песама кроз своје вокалне и музичке перформансе. Док први слој не захтева увек да певач буде текстописац, други социолошки слој не само да се фиксира на однос између певача и текстописца (у овом случају, певач-кантаутор се често раздваја цртицом уместо да се користи коса црта између певача и текстописца), али такође тражи више социолошке агенције осим певања и писања песама, као што су аранжирање, миксовање, продукција, сарадња и управљање медијима. Другим речима, кантаутор тако пролази кроз процес згушњавања који укључује двослојне гласове, укључујући извођење стилске личности, прикупљање других гласова и координацију других социолошких вештина. Овај процес згушњавања показује флуидне, вишеструке и хетерогене гласове испод јединствене ауторске слике, компликујући на тај начин појам ауторства за кантауторе.^[11]

Историја

Концепт кантаутора може се пратити до древне бардске усмене традиције, која је постојала у различитим облицима широм света. Песме би се изводиле као певање или песма, понекад уз пратњу харфе или другог сличног инструмента. Након проналаска штампарства, песме би писали и изводили продавци балада. Обично би то биле верзије постојећих мелодија и текстова, који су се стално развијали. Ово се развило у кантауторску традицију народне културе.

Путујући извођачи постојали су широм Европе. Тако фолклориста Анатол Ле Браз даје детаљан приказ једног певача балада, Јан Ар Минуза, који је писао и изводио песме путујући Бретањом крајем деветнаестог века и продајући штампане верзије.^[12]

У великим градовима било је могуће зарадити за живот наступајући на јавним местима, а са проналаском фонографског записа, рани кантаутори попут Теодора Ботрела, Џорџа М. Коена и Хенка Вилијамса постали су славне личности; радио је додатно допринео њиховом јавном признању и привлачности.

Током периода од 1940-их до 1960-их, подстакнут препородом америчке народне музике, млади извођачи инспирисани традиционалном народном музиком и групе попут Алманак Сингерса и Виверса почели су да пишу и изводе сопствени оригинални материјал и стварају сопствене музичке аранжмане.^[13]

Почетком 21. века, дигиталну аудио радну станицу GarageBand користили су многи амбициозни певачи и текстописци за компоновање и снимање музике.^[14] Кантаутори који су професионално компоновали музику са GarageBand-ом су Ериках Баду (за њен албум из 2008. New Amerykah Part One)^[15] и Билал (за његов албум Airtight's Revenge из 2010. године).^[16]

Референце

^ Ruehl, Kim. „Essential Folk Music Singer-Songwriters”. The About Group. Архивирано из оригинала 14. 12. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2019. „[...] the singer-songwriter is a fairly recent phenomenon in the centuries-old history of American folk music.”
^ „Pop/Jazz”. Nightlife. New York Magazine. 13 (40). New York Media, LLC. 13. 10. 1980. стр. 111. ISSN 0028-7369. Приступљено 18. 4. 2021. „Topical song-writer/singer Tom Paxton.”
^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: Volume 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 18. 4. 2021. „Referring to popular music-artists who write and perform their own material (often self-accompanied, most frequently on acoustic guitar or piano), the term 'singer-songwriter' is usually (although not exclusively) applied to certain performers in the rock, folk and pop genres.”
^ Rodgers, Jeffrey Pepper (2003). The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business. Hal Leonard Corporation. стр. vi. ISBN 0-87930-769-2.
^ „singer-songwriter”. AllMusic. Приступљено 17. 7. 2013.
^ „singer-songwriter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
^ „Google Books Ngram Viewer”. Books.google.com. Приступљено 30. 5. 2021.
^ Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: VolumeIt 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 17. 7. 2013. „The term itself came into common usage in the 1960s and had its roots in the folk revival.”
^ Brackett, David (2008). Dark Mirror: The Pathology of the Singer-Songwriter. Greenwood Publishing Group. стр. 47. ISBN 978-0-275-99898-1.
^ „The Routledge History of Social Protest in Popular Music”. Routledge Handbooks Online. Приступљено 21. 8. 2020.
^ Qu, Shuwen; Xiao, Jian (1. 3. 2020). „The Making of Singer-songwriters: Exploring the Authorship and Ethos of Contemporary Folk Music in Mainland China”. Journal of Popular Music Studies. 32 (1): 78—105. Приступљено 21. 8. 2020 — преко University of California Press.
^ Anatole Le Braz, "The Pardon of the Singers", The Land of Pardons, London, Methuen, 1926, pp. 45–104.
^ Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4
^ Charness, Dan (13. 5. 2011). „Why GarageBand Can't Make You a Rock Star”. The Atlantic. Приступљено 21. 8. 2020.
^ Warren, Tamara (1. 6. 2008). „Erykah Badu”. Venus Zine. Venus Holdings. Архивирано из оригинала 9. 4. 2010. г. Приступљено 22. 10. 2011.
^ „Q&A With Bilal: The Return & Revenge Of A Genre Blender”. BallerStatus.com. 18. 10. 2010. Приступљено 20. 8. 2020. ^{[мртва веза]}

Литература

Alarik, Scott, Deep Community, (2003), Black Wolf Press. [1]
Hoffman, Frank "The Singer-Songwriter Tradition", from Survey of American Popular Music (modified for the web by Robert Birkline)
Knopfler, David, The Singer-Songwriter: Defining the Genre – Defining the Style
DiMartino, Dave singer-songwriters: Pop Music's Performer-Composers from A to Zevon (1994), Billboard Books(web search required).
Rodgers, Jeffrey P., The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business, (2003) Backbeat Books(web search required).
singer-songwriters of the Rock Era, (1996), Hal Leonard (sheet music)(web search required).
Contemporary singer/songwriter на сајту AllMusic (језик: енглески)
Cantwell, Robert. When We Were Good: The Folk Revival. Cambridge: Harvard University Press, (1996) ISBN 0-674-95132-8
Cohen, Ronald D., Folk music: the basics, Routledge, 2006.
Cohen, Ronald D., A history of folk music festivals in the United States, Scarecrow Press, 2008
Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4
Cohen, Ronald D., ed. Wasn't That a Time? Firsthand Accounts of the Folk Music Revival. American Folk Music Series no. 4. Lanham, Maryland and Folkstone, UK: The Scarecrow Press, Inc. 1995.
Cohen, Ronald D., and Dave Samuelson. Songs for Political Action. Booklet to Bear Family Records BCD 15720 JL, 1996.
Cray, Ed, and Studs Terkel. Ramblin Man: The Life and Times of Woody Guthrie. W.W. Norton & Co., 2006.
Cunningham, Agnes "Sis", and Gordon Friesen. Red Dust and Broadsides: A Joint Autobiography. Amherst: University of Massachusetts Press, (1999) ISBN 1-55849-210-0
De Turk, David A.; Poulin, A., Jr., The American folk scene; dimensions of the folksong revival, New York : Dell Pub. Co., 1967
Denisoff, R. Serge. Great Day Coming: Folk Music and the American Left. Urbana: University of Illinois Press, 1971.
Denisoff, R. Serge. Sing Me a Song of Social Significance. Bowling Green University Popular Press, (1972) ISBN 0-87972-036-0
Denning, Michael. The Cultural Front: The Laboring of American Culture in the Twentieth Century. London: Verso, 1996.
Donaldson, Rachel Clare, Music for the People: the Folk Music Revival And American Identity, 1930–1970 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2017), PhD Dissertation, Vanderbilt University, May 2011, Nashville, Tennessee
Dunaway, David. How Can I Keep From Singing: The Ballad of Pete Seeger. [1981, 1990] Villard, (2008) ISBN 0-306-80399-2
Eyerman, Ron, and Scott Barretta. "From the 30s to the 60s: The folk Music Revival in the United States". Theory and Society: 25 (1996): 501–43.
Eyerman, Ron, and Andrew Jamison. Music and Social Movements. Mobilizing Traditions in the Twentieth Century. Cambridge University Press, (1998) ISBN 0-521-62966-7
Filene, Benjamin (2000). Romancing the Folk: Public Memory & American Roots Music. Chapel Hill: The University of North Carolina Press. ISBN 0-8078-4862-X.
Goldsmith, Peter D. (1998). Making People's Music: Moe Asch and Folkways Records. Washington, DC: Smithsonian Institution Press. ISBN 1-56098-812-6.
Hajdu, David (2001). Positively 4th Street: The Lives and Times of Joan Baez, Bob Dylan, Mimi Baez Fariña and Richard Fariña. New York: North Point Press. ISBN 0-86547-642-X.
Hawes, Bess Lomax. Sing It Pretty. Urbana and Chicago: University of Illinois Press, 2008
Jackson, Bruce, ed. Folklore and Society. Essay in Honor of Benjamin A. Botkin. Hatboro, Pa Folklore Associates, 1966
Lieberman, Robbie (1995). "My Song Is My Weapon:" People's Songs, American Communism, and the Politics of Culture, 1930–50. 1989; Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-06525-5.
Lomax, Alan, Woody Guthrie, and Pete Seeger, eds. Hard Hit Songs for Hard Hit People. New York: Oak Publications, 1967. Reprint, Lincoln University of Nebraska Press, 1999.
Lynch, Timothy. Strike Song of the Depression (American Made Music Series). Jackson: University Press of Mississippi, 2001.
Mitchell, Gillian, The North American folk music revival: nation and identity in the United States and Canada, 1945–1980, Ashgate Publishing, Ltd., 2007
Reuss, Richard, with [finished posthumously by] Joanne C. Reuss. American Folk Music and Left Wing Politics. 1927–1957. American Folk Music Series no. 4. Lanham, Maryland and Folkstone, UK: The Scarecrow Press, Inc. 2000.
Rubeck, Jack; Shaw, Allan; Blake, Ben et al. The Kingston Trio On Record. Naperville, IL: KK, Inc, (1986) ISBN 978-0-9614594-0-6
Scully, Michael F. The Never-Ending Revival: Rounder Records and the Folk Alliance. Urbana: University of Illinois Press, 2008.[2]
Seeger, Pete. Where Have All the Flowers Gone: A Singer's Stories. Bethlehem, Pa.: Sing Out Publications, 1993.
"The Smothers Brothers". The Sixties in America Reference Library. Encyclopedia.com. 6 Apr. 2021 <Encyclopedia.com | Free Online Encyclopedia>.
Willens, Doris. Lonesome Traveler: The Life of Lee Hays. New York: Norton, 1988.
Weissman, Dick (2005). Which Side Are You On? An Inside History of the Folk Music Revival in America. New York: Continuum. ISBN 0-8264-1698-5.
Wolfe, Charles, and Kip Lornell. The Life and Legend of Leadbelly. New York: Da Capo [1992] 1999.

Спољашње везе

Field Recorders Collective – a collection of CDs of American traditional styles; Appalachian, fiddling, banjo, Cajun, Gospel from private collections now made available to the public
"Blowin in the Wind: Pop discovers folk music" Part 1. Show 18 of John Gilliland's The Pop Chronicles

[1] Ruehl, Kim. „Essential Folk Music Singer-Songwriters”. The About Group. Архивирано из оригинала 14. 12. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2019. „[...] the singer-songwriter is a fairly recent phenomenon in the centuries-old history of American folk music.”

[2] „Pop/Jazz”. Nightlife. New York Magazine. 13 (40). New York Media, LLC. 13. 10. 1980. стр. 111. ISSN 0028-7369. Приступљено 18. 4. 2021. „Topical song-writer/singer Tom Paxton.”

[3] Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: Volume 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 18. 4. 2021. „Referring to popular music-artists who write and perform their own material (often self-accompanied, most frequently on acoustic guitar or piano), the term 'singer-songwriter' is usually (although not exclusively) applied to certain performers in the rock, folk and pop genres.”

[4] Rodgers, Jeffrey Pepper (2003). The Complete Singer-Songwriter: A Troubadour's Guide to Writing, Performing, Recording & Business. Hal Leonard Corporation. стр. vi. ISBN 0-87930-769-2.

[5] „singer-songwriter”. AllMusic. Приступљено 17. 7. 2013.

[6] „singer-songwriter”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)

[7] „Google Books Ngram Viewer”. Books.google.com. Приступљено 30. 5. 2021.

[Shepherd-8] Shepherd, John, ур. (2003). Continuum Encyclopedia of Popular Music of the World: VolumeIt 11: Performance and Production. Continuum. стр. 198. ISBN 0-8264-6322-3. Приступљено 17. 7. 2013. „The term itself came into common usage in the 1960s and had its roots in the folk revival.”

[9] Brackett, David (2008). Dark Mirror: The Pathology of the Singer-Songwriter. Greenwood Publishing Group. стр. 47. ISBN 978-0-275-99898-1.

[10] „The Routledge History of Social Protest in Popular Music”. Routledge Handbooks Online. Приступљено 21. 8. 2020.

[11] Qu, Shuwen; Xiao, Jian (1. 3. 2020). „The Making of Singer-songwriters: Exploring the Authorship and Ethos of Contemporary Folk Music in Mainland China”. Journal of Popular Music Studies. 32 (1): 78—105. Приступљено 21. 8. 2020 — преко University of California Press.

[12] Anatole Le Braz, "The Pardon of the Singers", The Land of Pardons, London, Methuen, 1926, pp. 45–104.

[13] Cohen, Ronald D. Rainbow Quest: The Folk Music Revival & American Society, 1940–1970. Amherst: University of Massachusetts Press, (2002) ISBN 1-55849-348-4

[14] Charness, Dan (13. 5. 2011). „Why GarageBand Can't Make You a Rock Star”. The Atlantic. Приступљено 21. 8. 2020.

[Warren-15] Warren, Tamara (1. 6. 2008). „Erykah Badu”. Venus Zine. Venus Holdings. Архивирано из оригинала 9. 4. 2010. г. Приступљено 22. 10. 2011.

[baller-16] „Q&A With Bilal: The Return & Revenge Of A Genre Blender”. BallerStatus.com. 18. 10. 2010. Приступљено 20. 8. 2020. ^{[мртва веза]}

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]