|
Лазарице у Сиринићкој жупи
Лазарице у Сиринићкој жупи су део свечаних предваскршњих обичаја, ритуала и извођачких уметности везаних за празновање Лазареве суботе. Део су обредне праксе припадника српске православне заједница у Сиринићкој жупи. Овај обичај уврштен је, на предлог Српског етномузиколошког друштва, у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] Опис обредаЛазарице су женске пролећне обредне поворке које су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе, као дела предваскршњих празника. Обред обухвата низ радњи. Почиње припремама у „лазаревој кући”, где се и завршава. Централни део обичаја чини опход поворке лазарки, током којег оне обилазећи насеље и посећујући сва домаћинства, изводе обредне песме и игре и добијају дарове — слаткише, новац и васкршња јаја,[2] ради кућног „берићета”.[3] Поворку лазарки чине два „лазара” (девојке од 15-16 година, одабиране према гласовним могућностима и усаглашености боја својих гласова) и две „тупкачице” (девојчице или „мицке” од 6-7 година, које би се „прошетале по три пута између лазара”). Девојчице су обучене у беле извезене кошуље или народну ношњу, окићене бисерима, са три црвене мараме око струка, са марамом и венчићима цвећа око главе и плетеном котарицом у руци.[3] Верује се да у домове које су посетиле доносе благостање, здравље и срећу.[1] Са девојчицама у поворци иду и њихове мајке,[4] које на овај дан свечано облаче сву своју децу па чак и ону најмању. Девојчице се у овом крају још од малих ногу радују празнику, радо уче лазаричке песме[2] и недељама унапред припремају за овај празник.[3] Текст песме коју лазарке певају обично се прилагођава ситуацији. Тако, уколико у кући има млад момак за женидбу или девојка за удају, песмом се благосиља да се у кући што пре заигра „свадвено оро”. Лазарке певју домаћици, домаћину, детету, у зависности од тога ко у тој кући живи.[3] Историја обичаја
Лазарице су обичај који се у Сиринићкој жупи упражњава од давнина. Оригинални обред налагао је да девојке предвече, уочи Лазареве суботе, иду у шуму да сакупе суве гранчице које су везивале у снопље и доносиле кући. Том приликом су певале песму: „Ми из село излегомо, стаде село невесело”, односно „ми у гору ‘легомо, стаде гора весела” при уласку у шуму. При изласку из шуме и повратку у село песма је гласила: „ми из горе излегомо, стаде гора невесела”, односно „ми у село легомо, стаде село весело”. Гранчицама које су донеле кући рано у зору су ложиле ватру, како би загрејале воду којом су се купале, а затим облачиле своју свечану ношњу. Свака лазарка је своју ношњу сама ткала, шила и везла, чиме се показивало колико је која вична ручним радовима и колико је вредна. Раније су у Лазарице ишле девојке стасале за удају, па је овај празник био прилика да се покажу — буду виђене.[4] Данас у Лазарице иду девојчице узраста до средње школе, ређе нешто старије. Ношњу коју носе наслеђују од својих мајки и бака или им је оне припремају.[4] Територијална распрострањеност обичајаЛазарице су део праксе припадника српске православне заједница у насељима Сиринићке жупе: Готовуша, Беревце, Врбештица, Јажинце, Севце, Штрпце, Доња Битиња, Горња Битиња, Вича, Драјковце и Сушиће.[1] Лазарице као елеменат нематеријалног културног наслеђа СрбијеОд некадашњих бројних обредних поворки младића и девојака, које су се упражњавале током различитих празника, до данас су се задржале само Лазарице и обред Женидба краљевића Марка.[5] Овај обичај очувао се до данас и у другим деловима Србије, али на Косову и Метохији најбоље је очуван у Сиринићкој жупи.[3] Оба ова обичаја уврштена су у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[6][7] Види још
Референце
Литература
Спољашњи извори
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
