|
Никола П. Илић
Никола П. Илић (Газдаре, 7. март 1926 — Лесковац, 7. септембар 2019) био је југословенски и српски историчар, комуниста, учесник НОБ-а, правник и обавештајац. БиографијаНикола П. Илић рођен је 7. марта 1926. године у селу Газдару у Горњој Јабланици, недалеко од Медвеђе, од оца Павла и мајке Негосаве. У Газдару је завршио основну школу, а средње образовање је стекао у Лесковцу. Завршио је Вишу управну школу Секретаријата унутрашњих послова ФНРЈ у Београду, а Правни факултет у Скопљу 1962. године.[1] Потекавши из породице учесника ослободилачких ратова, Никола се се крајем 1941. године прикључио Газдарској партизанској чети. Постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и политички комесар Газдарске партизанске омладинске чете 1943. године. Наредне године је дошао место секретара Актива СКОЈ-а у Газдару, постао члан месног комитета СКОЈ-а општине Бучумет и омладински руководилац у другом батаљону новоформиране 17. српске народноослободилачке бригаде. У КПЈ је примљен 15. јуна 1944. године. Пред крај рата је служио у Команди места Медвеђе и Команди места Бувце, а затим је враћен у своју бригаду, али у први батаљон на дужност политичког делегата вода. Из војске је демобилисан новембра 1946, као официр.[1] За ратне заслуге одликован је Орденом братства и јединства са сребрним венцем, Орденом заслуге за народ са сребрним знацима, Орденом за храброст, 'Медаљом за храброст, Медаљом заслуге за народ и Медаљом десетогодишњице Југословенске армије, а добитник је и бројних других признања.[2] У Газдару је изабран за одборника сеоског и месног Народноослободилачког одбора и команданта сеоске помоћне милиције у Агитпропу Среског комитета КПЈ. Маја 1947. године упућен је на обнову рудника Леце за руководиоца финансијско-обрачунске службе и организационог секретата Фабричког комитета КПЈ. Крајем 1948. године додељен је на рад Управи државне безбедности (УДБ-и) у Лебану за време одбране земље од насртаја информбировских земаља. После спајања срезова 1955. године дошао је у Лесковац у истој служби, где касније постаје и њен шеф. Бавио се обавештајним и контраобавештајним радом. На свој захтев пензионисан је 1964. године, после чега је радио као професор у Средњој економској школи у Лесковцу. Био је одборник у Скупштини општине Лесковац од 1967. године у Већу за друштвене делатности.[2] Први текстови Николе П. Илића потичу из периода НОР-а, 1944. године, за „Зидне новине“, а заинтересованост за историографију појавила се 1949. године. Објавио је више стотина текстова у локалниим и дневним новинама („Наша реч“, „Борба“, „Политика“, „Вечерње новости“, „Блиц“, „Политика експрес“, „4. јул“, „Црвена застава“, „Трибина младих“, „Нишке новине“, „Врањске новине“, „Побједа“ у Титоград, и друге) Објављивао је у стручним часописима „Лесковачки зборник“, „Нишки зборник“, зборницима: „Злочини четничког покрета у Србији 1941-1945, „Сећање учесника НОБ-а 1941-1942, књиге 19, 20, 23“, Руковођење НОР Србије (1941-1945)“, „Споменици погинулих улитеља НОБ-У“, „Из прошлости мога краја“, „Пали не побеђени“ (погинули припадници ОЗН-е, УДБ-е, милиције и СУП-а“, „Месне партизанске јединицие у Јужној Србији 1941-1942“, „НОП у Србији 1941-1943“. Објавио је 21. књигу из историографије самостално, 6 у коауторству и припремио је 6 рукописа за објављивање.[2] Добитник је многих друштвених признања за стваралачки допринос неговању слободарских и револуционарних традиција, за неговање патриотизма и незаборава историјских догађаја. Данас је председник Окружног одбора СУБНОР-а Јабланичког округа.[2] Преминуо је 7. септембра 2019. године у Лесковцу.[3] Књиге
Референце
|
||||||||||||
