Папска држава или Папске земље (итал.Stato della Chiesa) је име историјске италијанскедржаве која је постојала од 754. до 1870.[1] Службени назив био је Patrimonium Sancti Petri.Град Ватикан је минијатурна држава наследник Папске државе.
У 10. веку, цар Отон I је склопио уговор са Папом по којем је Папској држави потврђен суверенитет и независност. Ово питање је и даље остало предмет сукоба папства и царства, све до око 1300. када је независност Папе превагнула.
Од 1305. до 1378, Папе су становале у Авињону, у јужној Француској. Папска држава је тада само формално била под њиховом контролом. Град Авињон је био део Папске државе, и остао њен посед све до Француске револуције.
Папска држава на врхунцу моћи
Током Ренесансе, територија Папске државе се проширила, највише под Папама Александром VI и Јулијем II. Папе су постале једне од најважнијих италијанских световних владара, поред своје улоге у Цркви. У пракси, већином папских поседа су владали месни принчеви. Тек у 16. веку су Папе успоставиле потпуну контролу над својим територијама.
На врхунцу територијалне експанзије, у 18. веку, Папска држава је обухватала већину централне Италије: Лациј, Умбрију, Марку, Равену, Ферару, Болоњу и делове Ромање. Такође је укључивала енклаве у јужној Италији и околину Авињона у Француској.
Године 1860, држава ујединитељ Италије — Сардинија, припојила је Болоњу, Ферару, Умбрију, Марку и Беневенто Италији. Ове територије су биле приближно две трећине Папске државе. Под папском контролом је остао регион Лациј у околини Рима. Тако је покренуто Римско питање, т. ј. питање суверенитета над градом Римом.
Папски суверенитет у Риму је штитио француски гарнизон. Овај гарнизон се повукао јула 1870. због избијања Француско-пруског рата. У септембру, Италија је објавила рат Папској држави и освојила Рим 20. септембра. Папа Пије IX се повукао из своје уобичајене резиденције Палате Квиринале у Ватикан и прогласио се заробљеником.
Luther, Martin (1521). Passional Christi und Antichristi. Reprinted in W.H.T. Dau. At the Tribunal of Caesar: Leaves from the Story of Luther's Life. 1921.. St. Louis: Concordia. (Google Books)
Menache, Sophia (2003). Clement V. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 142. ISBN978-0521521987.
Dunn, Geoffrey D., ed. The bishop of Rome in late antiquity (Routledge, 2016), scholarly essays.
Housely, Norman (1986). The Avignon Papacy and the Crusades. Oxford University Press..
Larson, Atria, and Keith Sisson, eds (2016). A Companion to the Medieval Papacy: Growth of an Ideology and Institution. Brill.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)online
Moorhead, John (2015). The Popes and the Church of Rome in Late Antiquity. Routledge.
Noble, Thomas F.X. “The Papacy in the Eighth and Ninth Centuries.” New Cambridge Medieval History, v. 2: c. 700-c.900, ed. Rosamund McKiterrick (Cambridge University Press, 1995).
Robinson, Ian Stuart (1990). The Papacy, 1073-1198: Continuity and Innovation. Cambridge..
Setton, Kenneth M. The Papacy and the Levant, 1204-1571 (4 vols. Philadelphia, 1976-1984)
Sotinel, Claire. “Emperors and Popes in the Sixth Century.” in. The Cambridge Companion to the Age of Justinian, ed. Michael Maas. Cambridge University Press. 2005..
Sullivan, Francis (2001). From Apostles to Bishops: The Development of the Episcopacy in the Early Church. New York: Newman Press. ISBN978-0-8091-0534-2.