|
ПартизаниПартизани (итал. partigiano, фр. partisan — „присталица“)[1] припадници су нерегуларне војне силе која је створена да би се супротставила контроли стране силе над једним подручјем или страној окупацији, неким побуњеничким дјелатностима. Појам се може користити и као синоним покрету отпора, примјери могу бити цивили коју су се борили против нацистичке Њемачке или фашистичке Италије у неколико земаља током Другог свјетског рата. ИсторијаФранцуска ријеч partisan и италијанска partigiano су настале из латинског. Почетни концепт партизанског ратовања укључивао је и прикупљање локалног становништва из ратне зоне (или у неким случајевима и из регуларних снага) које би дјеловало иза непријатељских линија реметећи комуникацију, постављајући засједе, прекидајући доток залиха и приморавајући непријатељске снаге да се разиђу у циљу заштите оперативне базе. Један од првих приручника партизанске тактике у 18. вијеку је био „The Partisan, or the Art of Making War in Detachment...“, а објавио је 1760. године[2] у Лондону Михаљ Лајош, мађарски официр који је служио у пруској војсци као капетан инжењерије током Седмогодишњег рата. Јохан фон Евалд је детаљно описао технику партизанског ратовања у свом дјелу „Abhandlung über den kleinen Krieg” (1789).[3] Концепт партизанског ратовања ће касније представљати основу за „Партизанске ренџере” у Америчком грађанском рату. У том рату, партизанске вође војске Конфедерације, као што је Џон С. Мосби, дјеловале су дуж линије фронта по Фон Евалду (и касније Жомини и Клаузевиц). У суштини, у 19. вијеку амерички партизани су били сличнијим командосима или ренџерима током Другог свјетског рата него партизанским снагама које су дјеловале у окупираној Европи. Партизани средином 19. вијека су били суштински различити од коњице или од неорганизованих или полуорганизованих герилских снага. Руски партизани су одиграли пресудни дио у паду Наполеона. Њихов жесток отпор и упорно продирање присилило је француског цара да напусти Русију 1812. године. Руска Империја је такође користила партизане током Првог свјетског рата. Украјински партизаниУкрајинска устаничка армија (укр. Українська повстанська армія, УПА) је била оружано крило Организације украјинских националиста — Бандера и касније партизанска армија која је водила серију герилских акција против нацистичке Њемачке, Совјетског Савеза, Чехословачке и подземне и комунистичке Пољске. Настала је у Волињу у прољеће или љето 1943. године. Званични датум оснивања је 14. октобар 1943. године,[4] на дан Покрова Пресвете Богородице. Циљ ОУН-а је био поновно успостављање јединствене, независне и националне државе на украјинском етничком простору. Насиље је прихваћено као политичко средство како страних тако и домаћих непријатеља за остварење циља, које би требало да се оствари кроз националне револуције које су вођене диктатуром како би протјерали окупаторе и формирали владу која би престављала све регионе и друштвене групе.[5] Организација је основана као покрет отпора, а развила се у геријску армију.[6] Током свог постојања, УПА се борила против Пољака и Совјета као примарног непријатеља, мада се организација борила и против Нијемаца од фебруара 1943. Суочена са совјетском претњом, у касно прољеће 1943. УПА и ОУН-Б започињу сарадњу са Нијемцима против Пољака и Совјета у нади да ће створити независну украјинску државу.[7] Армија је такође учествовала у етничком чишћењу Пољака у Волињу и Источној Галицију[8][9].[10][11][12] и накнадно у одбрани украјинског становништва од депортације; спречавајући депортацију Украјинаца из југоисточне Пољске.[13] Совјетски партизаниСовјетски партизани (рус. Советские партизаны) су током Другог свјетског рата ефикасно ометали њемачке снаге и тако им отежавали операције у областима дјеловања. Као резултат, Совјетска власт је поново успостављена дубоко у њемачкој територији. У неким областима партизани су подигли колхозе да би произвели храну и стоку. Међутим ово није био уобичајен случај, јер су партизани у појединим мјестима узимали храну од локалног становништва, понекад невољно. Совјетски партизани су у Финској били познати по нападима на села и неселективно убијали становништво.[14] У Западној Карелији, већина партизана је нападали финске војне залихе и комуникацијске мете, али унутар финске територије, скоро двије трећине напада је било на цивиле,[15] убијајући 200 и рањавићу 50 цивила, већином жена, дјеце и стараца.[16][17][18] Југословенски партизаниПартизани или Народноослободилачки покрет је био европски најефектнији антинацистички покрет отпора током Другог свјетског рата.[19][20] Предводила га је Комунистичка партија Југославије,[21] а командант је био Јосип Броз Тито. Југословенски партизани били су водећа сила у ослобођењу Југославије током Народноослободилачког рата. Почетком 1945. укупан број бораца износио је 650.000 мушкараца и жена организованих у 4 армије и 52 дивизије, који су се бавили конвенционалним ратовањем.[22] Крајем 1945. број партизана је био око 800.000. Пред крај рата у марту 1945, Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) је преименована у Југословенску армију (ЈА). Ово име задржано је све до 1951, од када се звала Југословенска народна армија (ЈНА). Списак значајних партизанских покрета
Види јошИзвори
Литература
|
