Рококо

Северна страна-Јекатаринска палата у Царском Селу

Рококо или „касни барок” је уметнички стил, тачније завршни облик барока, који је трајао између 1720. и 1780. године. Развио се у Француској, захватио је Немачку, Аустрију и мање Италију, Шпанију и друге земље. Рококо је утицао на многе уметничке аспекте укључујући сликарство, кипарство, архитектуру, уређење ентеријера, декоративну уметност, књижевност, музику, и позориште. Развио се у раном 18. веку у Паризу као реакција на величину, симетрију и строго прописивање правила у бароку, посебно код палате Версај.^[1] Уметници и архитекти рококоа изабрали су шаљиви, украшени и љубак приступ бароку. Њихов стил карактерише китњасто украшавање живим бојама, асиметричним дизајном, закривљеним линијама и употребом злата. За разлику од барока, рококо је префињен. Одликују га: сликовитост и раскош декоративних елемената, нежност боја и љупкост фигура. Име стила је изведено од француског rocaille што означава орнаментални мотив који подсећа на ушну шкољку. Овај орнамент је настао у бесконачним варијацијама почетком 18. века у Италији али је био ликовно прихваћен на двору у Француској у доба Луја XV.

За разлику од озбиљних, политичких тема раздобља барока, рококо је у декорисању користио разигране и духовите теме. Декорација просторија у рококоу осмишљена је као детаљно и потпуно украшавање комплетног простора на располагању, што је подразумевало богато украшен намештај, мале статуе, украшена гледала, таписерије, зидове украшене рељефима и осликавање зидова. Рококо је такође био познат у позоришној уметности. У књизи The Rococo стоји да ни један други културни покрет „није створио љупкије и елегантније дијалоге, пуне задиркивања и неухватљивог и прикривеног изражавања и геста, рафинираних осећаја и суптилне критике” као позориште рококоа, посебно у Француској.^[2]

Крајем 18. века, рококо је готово у потпуности био замењен неокласицизмом. Према Речнику Француске академије из 1835, реч рококо „углавном покрива ону врсту украшавања, стила и дизајна везану за владавину краља Луја XV и почетак владавине Луја XVI”. Ова дефиниција, стога, обухвата сву врсту уметности од средине 18. века у Француској. Појам је етимолошки комбинација француских речи rocaille (камен) и coquilles (шкољка), због честих коришћења ових предмета као декоративних мотива.^[3] Могао би такође бити комбинација италијанске речи „barocco” (нерегуларно обликовани бисер, вероватно извор појма „барок”) и француске „rocaille” (популарног облика вртних и ентеријерских орнамената код којих се користе шкољке и шљунак) и може описивати рафинирани и маштовити стил у моди у неким деловима Европе у 18. веку.^[4] Због инсистирања уметника рококоа на богатом украшавању закривљеним украсима сличних шкољкама, многи су критичари користили термин „рококо” у увредљивом смислу имплицирајући да је овај стил био неозбиљан и помодан.

Овај термин се колоквијално појављује у енглеском језику 1836, са значењем „старомодан”. Рококо је био жестоко критикован и многи су га сматрали површним и неукусним,^[5]^[6] поготово у поређењу с неокласицизмом. Успркос томе, многи су га хвалили због естетских квалитета,^[5] а од средине 19. века, термин су коначно прихватили и историчари уметности. Иако се још воде дебате о његовој општој историјској важности, рококо се данас сматра значајним периодом у развоју европске уметности.

Карактеристике стила

Рококо је у првом реду декоративни слог. Заљубљеност у орнаментику се јавља у скулптури, у архитектури и у сликарству. Орнаментика није једини смисао барокног ликовног израза иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила а нарочито у архитектури која настају после монументалности стила у доба Луја XIV и доноси у другој четвртини 18. века лаки тон, осмех и умањену сразмеру и оваква расположења се шире и карактеристична су за раздобље рококоа у целој Европи. Динамизам барока у свом врхунцу је наслиједио лиризам. Јавља се и примењена уметност. У намештају се јавља позлата и пресавијање — преламање намештаја, сјај и прекомерна употреба огледала у ентеријерима. Радост из природе јесте реакција на догму и патос барока и наговештај новог правца који ће наследити доба барока — на романтизам. Насупрот монументалности у бароку и његовом патосу развија се танана игра светлости и сенке и лиричност простора.

Дела у рококо стилу

У архитектури типичне грађевине су: Мали Тријанон (у Француској) и дворац Сансуси (у Немачкој)...

У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

У сликарству се највише сликају љубавне игре и пастирске сцене. Најзначајнији представници у сликарству су: Антоан Вато, Франсоа Буше и Жан-Оноре Фрагонар.

Мотиви у сликарству:

Сцене из паркова.
Сцене из живота аристократије.
Представе лепих жена.
Еротске сцене.

У примењеној уметности најлепши радови су изведени у штуку, у дрвету (намјештај), таписеријама (гобленима) и у порцелану (постојале су многе радионице, а најчувенија је била у Севру).

Историјски развој

Уобичајено је мишљење да се рококо најпре развио на подручју декоративне уметности и дизајна ентеријера, али његово порекло лежи у архитектури касног барока мајстора Франческа Бороминијa (1599–1667) углавном у Риму и Камила Гваринија (1624–1683) углавном у северној Италији, али и Бечу, Прагу, Лисабону и Паризу. Племство и бискупи католичке (јужне) Немачке, Чешке и Аустрије позивали су италијанске архитекте касног барока/раног рококоа на рад у својим земљама. Инспирисане њиховим примером, локалне фамилије зидара и занатлија у Централној Европи изградили су властити немачки барокни стил који је касније досегао врхунац разрађености и осећајности у стилу рококоа.

Једна врста егзотичног, али на неки начин формалнијег типа рококоа појавила се у Француској, кад је сукцесија Луја XIV донела промену дворских уметника и општег уметничког укуса. С крајем дуге владавине Луја XIV богати барокни украси замењени су лаганијим елементима с више закривљених линија и природним образаца. Ови елементи су евидентни у архитектонском дизајну Николе Пиноа. За време раздобља стила регенства, кад се дворски живот удаљио од Версаја, та се промена у уметности успоставила, најпре у краљевској палати, а недуго потом у француском високом друштву.

Нежност и разиграност рококо украса често се доживљава као савршено усклађене с владавином пуном ексцеса Луја XV..^[7]

Током 1730-их, дошло је до врхунаца развоја рококоа у Француској. Стил се брзо раширио из домене архитектуре и израде намештаја на сликарство и вајарство, на пример у радовима Антоана Ватoа и Франсое Бушеа. Рококо је задржао барокни стил комплексних облика и замршених композиција, али је почео да укључује и друге карактеристике, попут оријенталног дизајна и асиметричних композиција. Стил рококоа су највише пропагирали француски уметници.

У Великој Британији рококо се доживљавао као „француски укус” и никад се није раширио као архитектонски стил, мада се његов утицај знатно осетио у украшавању сребра, свиле и порцулана. Британски дизајнер Томас Чипендејл трансформисао је дизајн британског намештаја оног доба кроз прилагођавање и усавршавање рококо стила. Вилијам Хогарт допринео је развоју теоретске базе лепоте у рококоу. Иако се није директно позивао на покрет, он је у свом делу „Анализа лепоте” (енгл. Analysis of Beauty) из 1753. тумачио да су валовите линије и криве у облику слова S типичне за рококо темељ дражи и лепоте у уметности и природи, за разлику од равних линија или кругова у класицизму. Развој рококоа у Великој Британији сматра се повезаним с буђењем интереса за готичку архитектуру у раном 18. веку.

Почетак краја за покрет рококоа дошао је почетком 1760-их кад су личности попут Волтера и Жак-Франсое Блондела почели да критикују претераност и дегенерацију уметности. Блондел је рококо у савременом ентеријеру описао као „бесмислену, безобличну масу шкољки, змајева, трске, палми и биљака”. У Немачкој је рококо крајем 18. века исмејаван фразом „свињски реп и перика” (нем. Zopf und Perücke), и та фаза се каткад назива речју Зопфстил. Рококо је остао популаран у италијанским провинцијама до друге фазе неокласицизма када је с Наполеоновом владом стигао стил ампир. Стил ампир је у потпуности потиснуо рококо.

Између 1820. и 1870. поново се буди интерес за рококо стил. Британци су били међу првима који су оживели „стил Луја XIV”. Угледни уметници као Ежен Делакроа и мецене као царица Евгенија од Француске поново откривају вредност грациозност и заиграност у уметности и дизајну.

Референце

^ „Rococo style (design) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 24. april 2012.
^ The Rococo - Google Libri. Books.google.it. Приступљено 24. april 2012.
^ Monique Wagner (1993). From Gaul to De Gaulle: An Outline of French Civilization. Peter Lang,. стр. 139. ISBN 0-8204-2277-0. 2005,.
^ Marilyn Stokstad, ed. Art History. 4. izdanje, New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.
^ ^а ^б Ancien Regime Rococo Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2018). Bc.edu. Pristupljeno 29. maja 2011.
^ Rococo – Rococo Art. Huntfor.com. Pristupljeno 29. maja 2011.
^ Kleiner, Fred (2010). Gardner's art through the ages: the western perspective. Cengage Learning. стр. 583. — 584. ISBN 978-0-495-57355-5. Приступљено 21. februar 2011.

Литература

Istorija umetnosti, H.W. JANSON, Beograd 1982.
Opšta istorija umenosti, ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980.
Istorija slikarstva, Fernand Hazard, Beograd 1973.
Prehledny kulturni slovnik, Mlada Fronta, Praha 1964.
Priručni slovnik naučni, ČSAV, Praha 1966.
De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs. Librarie Hacahette.
Droguet, Anne (2004). Les Styles Transition et Louis XVI. Les Editions de l'Amateur. ISBN 2-85917-406-0.
Cabanne, Perre (1988), L'Art Classique et le Baroque, Paris: Larousse, ISBN 978-2-03-583324-2
Duby, Georges and Daval, Jean-Luc. La Sculpture de l'Antiquité au XXe Siècle. ISBN 978-3-8365-4483-2. . (French translation from German), Taschen, (2013), ()
Ducher, Robert (1988), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, ISBN 2-08-011539-1
Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221--07862-4.
Prina, Francesca; Demartini, Elena (2006). Petite encylopédie de l'architecture. Paris: Solar. ISBN 2-263-04096-X.
Hopkins, Owen (2014). Les styles en architecture. Dunod. ISBN 978-2-10-070689-1.
Renault, Christophe (2006), Les Styles de l'architecture et du mobilier, Paris: Gisserot, ISBN 978-2-877-4746-58
Texier, Simon (2012), Paris- Panorama de l'architecture de l'Antiquité à nos jours, Paris: Parigramme, ISBN 978-2-84096-667-8
Dictionnaire Historique de Paris. Le Livre de Poche. 2013. ISBN 978-2-253-13140-3.
Vila, Marie Christine (2006). Paris Musique- Huit Siècles d'histoire. Paris: Parigramme. ISBN 978-2-84096-419-3.
Marilyn Stokstad, ed. Art History. 3rd ed. New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.
Bailey, Gauvin Alexander (2014). The Spiritual Rococo: Décor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia. Farnham: Ashgate. The Spiritual Rococo: Decor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia
Kimball, Fiske (1980). The Creation of the Rococo Decorative Syle. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-23989-6.
Arno Schönberger and Halldor Soehner, 1960. The Age of Rococo. Published in the US as The Rococo Age: Art and Civilization of the 18th Century (Originally published in German, 1959).
Levey, Michael (1980). Painting in Eighteenth-Century Venice. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-1331-1.
Kelemen, Pál (1967). Baroque and Rococo in Latin America. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21698-5.

Спољашње везе

Рококо: Китњасти позни барокни период (Перспектива - Званични јутјуб канал)
Рококо: "Сирова" уметност задовољства (Перспектива - Званични јутјуб канал)
Examples (језик: енглески)
Rococo in the "History of Art" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2010) (језик: енглески)
„Rococo Style Guide”. British Galleries. Victoria and Albert Museum. Приступљено 16. 7. 2007.
History of Rococo. Art, architecture & luxury Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2021) History & Culture Academy of Latgale
Barock- und Rococo- Architektur, Volume 1, Part 1, 1892(in German) Kenneth Franzheim II Rare Books Room, William R. Jenkins Architecture and Art Library, University of Houston Digital Library.

[1] „Rococo style (design) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 24. april 2012.

[2] The Rococo - Google Libri. Books.google.it. Приступљено 24. april 2012.

[3] Monique Wagner (1993). From Gaul to De Gaulle: An Outline of French Civilization. Peter Lang,. стр. 139. ISBN 0-8204-2277-0. 2005,.

[4] Marilyn Stokstad, ed. Art History. 4. izdanje, New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.

[autogenerated1-5] а ^б Ancien Regime Rococo Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2018). Bc.edu. Pristupljeno 29. maja 2011.

[6] Rococo – Rococo Art. Huntfor.com. Pristupljeno 29. maja 2011.

[Kleiner2010-7] Kleiner, Fred (2010). Gardner's art through the ages: the western perspective. Cengage Learning. стр. 583. — 584. ISBN 978-0-495-57355-5. Приступљено 21. februar 2011.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]