Савез синдиката Југославије

Савез синдиката Југославије (ССЈ) била је синдикална организација која је окупљала деловање свих синдиката у социјалистичкој Југославији. ССЈ је првобитно деловао под именом Једиствени синдикат радника и намештеника Југославије (ЈРСНЈ) све до 1948. године, када му је на Првом конгресу промењено име. ССЈ је деловао до 1990. године.

Након замирања синдикалног покрета у Југославији после окупације 1941. године, једини синдикат који је деловао у окупираној Југославији био је „Делавска енотност“, на ослобођеној територији у Словенији.

На земаљској конференцији у Београду, од 23. до 25. јануара 1945. године, обновљена је синдикална организација и створени Јединствени синдикати радника и намештеника Југославије (ЈСРНЈ).^[1] ЈСРНЈ је на свом Првом конгресу, одржаном од 24. до 28. октобра 1948. године, променио име у Савез синдиката Југославије (ССЈ). Организовани на принципима добровољности, те организационе и финансијске самосталности, синдикати су имали значајну улогу у обнови земље, реконструкцији индустрије и изградњи социјализма.

ССЈ је по правилу сваке четврте до пете године одржавао конгрес. Посебне етапе у развоју синдиката представљали су Трећи конгрес (1955), Четврти конгрес (1959) и Пети конгрес (1964).

Увођењем радничког самоуправљања 1950. године, те преношењем многих функција државе на разне самоуправне органе, синдикална организација је почела да делује као друштвено-политичка организација радног колектива која пружа помоћ радничком органу управљања, те покреће раднике и службенике на извршење задатака и мера које би донео орган радничког самоуправљања.

ССЈ је 1957. године био главни нослиац припреме и организације Првог конгреса радничких савета Југославије.

Године 1990, Савез синдиката Југославије престао је да делује услед општег стања, а рад републичких огранака наставили су синдикати под старим или новим именом.

Године 1945, након обнове рада синдиката у Југославији, успостављена је и њихова међународна активност. Општеземаљска синдикална конференција подржала је англо-руски комитет за стварање Међународне синдикалне федерације, изабрала делегацију која је присуствовала конференцији (6 — 17. фебруар 1945. у Лондону) и оснивачком конгресу Светске синдикалне организације (27. децембар — 8. октобар 1945. у Паризу) на коме је у Извршни одбор ССФ био изабран Ђуро Салај, као представник синдиката земаља југоисточне Европе.

Након Резолуције Информбироа 1948, ССЈ је 1950. године иступио из ССФ-а услед сталног шиканирања и дискриминаторских поступака од стране ССФ и синдиката земаља источне Европе. ССЈ од тада није био члан ниједне светске синдикалне организације, али је активно учествовао у раду Међународне организације рада и УНЕСКО-а.

Савез синдиката Југославије темељио се:

• на самосталном постојању шест синдиката:
  • Синдикат радника индустрије и рударства
  • Синдикат грађевинских радника
  • Синдикат радника пољопривреде, прехрамбене и дуванске индустрије
  • Синдикат радника услужних делатности
  • Синдикат радника саобраћаја и веза
  • Синдикат радника друштвених делатности (просветни, културно-уметнички, здравствени радници и бивши државни службеници)
• на заједничком деловању руководства Савеза синдиката од општине преко среза и републике до федерације, који обедињавају, координирају и усмеравају делатност синдиката руководећи се општим интересима радничке класе.

За руковођење синдикалним организацијама, статутом ССЈ била су одређена два органа: конгрес и Централно веће. Конгрес ССЈ сазивао је Централно веће најмање једном у четири године. Конгрес ССЈ сачињавали су делегати, које су бирали синдикати на својим конгресима, односно на републичким или општинским скупштинама.

• Мала политичка енциклопедија. „Савремена администрација“, Београд 1966. година.
• Енциклопедија Југославије (књига седма). „Лексикографски завод ФНРЈ“, Загреб 1968. година.

• Уједињени раднички синдикални савез Југославије
• Хронологија радничког покрета, СКЈ и СФРЈ

• Историјат синдикалног покрета у Србији од почетака до данас