Самоповређивање

Самоповређивање је намерно понашање које се сматра штетним и односи се на директно повређивање сопственог ткива коже обично без самоубилачке намере.^[1][2][3] Други изрази, попут сечења и самосакаћења, се користе да означе свако самоповређивање, без обзира на постојање самоубилачке намере.^[2][4][5][6] Најчешћи облик самоповређивања је коришћењем оштрог предмета, затим гребање, ударање или спаљивање делова тела. Ранија употреба овог појма је укључивала ометање зарастања рана, чупање косе и уношење токсина,^[2][7][8] тренутна употреба разликује ово понашање од самоповређивања. Слично, оштећење ткива услед злоупотребе дрога или поремећаја у исхрани не сматра се самоповређивањем јер је обично нежељена нуспојава.^[9]

Иако самоповређивање по дефиницији није самоубилачко, оно може бити опасно по живот.^[10] Људи који се самоповређују чешће ће извршити самоубиство,^[3][7] а вероватноћа за то је од 40 до 60%.^[11][12][13]

Жеља за самоповређивањем чест је симптом неких поремећаја личности. Људи са менталним поремећајима такође могу да се самоповређују, укључујући оне са депресијом, анксиозним поремећајима, злоупотребом супстанци, поремећајима у исхрани, посттрауматским стресним поремећајем, шизофренијом, дисоцијативним поремећајима и родном дисфоријом.^[2] Самоповређивање се може догодити и код особа које немају основну дијагнозу менталног здравља.^[9] Мотиви за самоповређивање су различити.^[14] Неки га користе као механизам за суочавање како би привремено олакшали интензивна осећања попут анксиозности, депресије, стреса или осећаја неуспеха.^[15] Самоповређивање је често повезано са историјом трауме, укључујући емоционално и сексуално злостављање .^[16][17] Постоји низ различитих метода које се могу користити за лечење самоповређивања и које се концентришу или на лечење основних узрока или на лечење самог понашања. Други приступи укључују технике избегавања, које се фокусирају на задржавање појединца окупираним другим активностима, или замену чина самоповређивања сигурнијим методама које не доводе до трајног оштећења.^[18]

Самоповређивање је најчешће у доби од 12 до 24 године.^{[1][8][9][19][20]} Самоповређивање је чешће код жена него код мушкараца, при чему је овај ризик пет пута већи у старосној групи од 12 до 15 година.^[21] Самоповређивање у детињству је релативно ретко, али се стопа повећава од 1980-их.^[22] Самоповређивање се може јавити и код старије популације.^[23] Ризик од озбиљних повреда и самоубиства већи је код старијих људи који се самоповређују.^[20] Такође је познато да животиње у заточеништву, попут птица и мајмуна, знају да се самоповређују.^[24]

Самоповређивање, које се такође назива и насиље над собом, несуицидно самоповређивање или самоповређујуће понашање^[25] укључује намерно оштећење ткива које се обично изводи без самоубилачке намјере. Најчешћи облик самоповређивања укључује сечење коже оштрим предметом, на пример ножем или бритвицом.^[25] Самонаношење рана је специфичан израз који се повезује с војницима за описивање несмртоносних повреда нанесених како би се дошло до раног отпуштања из борбе.^[26][27] Ово се разликује од уобичајене дефиниције самоповређивања, јер се штета наноси са секундарним циљем. Шира дефиниција самоповређивања може укључивати и оне који наносе штету свом телу неправилном исхраном.

Осамдесет посто случајева самоповређивања укључује убадање или резање коже оштрим предметом, понекад пробијајући је у потпуности.^[8][28][29] Међутим, број метода самоповређивања ограничен је само инвентивношћу појединца и њиховом одлучношћу да нанесу себи штету; ово укључује спаљивање, само-тровање, злоупотребу алкохола, само-уграђивање предмета, чупање косе, модрице/ударање по себи, гребање, свесну злоупотребу лекове и облике самоповређивања у вези са анорексијом и булимијом.^[8][29] Места самоповређивања често су подручја тела која се лако скривају од откривања других.^[30] Поред дефинисања самоповређивања у смислу чина оштећења тела, можда би било тачније дефинисати самоповређивање у смислу намере и емоционалног стреса са којим особа покушава да се носи.^[29] Ни ДСМ-ИВ-ТР ни ИЦД-10 не пружају дијагностичке критеријуме за самоповређивање. Стога се често посматра само као симптом основног поремећаја.^[12][31] Уобичајени знакови да се особа може самоповредити укључују следеће: осигуравају да у близини увек постоје оштри предмети, имају потешкоћа у личним односима, њихово понашање постаје непредвидиво, преиспитују своју вредност и идентитет, дају изјаве које показују немоћ и безнађе.^[32]

1. ^ ^{а б} Laye-Gindhu, A.; Schonert-Reichl, Kimberly A. (2005), „Nonsuicidal Self-Harm Among Community Adolescents: Understanding the "Whats" and "Whys" of Self-Harm”, Journal of Youth and Adolescence, 34 (5): 447—457, doi:10.1007/s10964-005-7262-z 
2. ^ ^{а б в г} Klonsky, D. (2007), „The functions of deliberate self-injury: A review of the evidence”, Clinical Psychological Review, 27 (2): 226—239, PMID 17014942, doi:10.1016/j.cpr.2006.08.002 
3. ^ ^{а б} Muehlenkamp, J. J. (2005), „Self-Injurious Behavior as a Separate Clinical Syndrome”, American Journal of Orthopsychiatry, 75 (2): 324—333, PMID 15839768, doi:10.1037/0002-9432.75.2.324 
4. ^ Groschwitz, Rebecca C.; Plener, Paul L. „The Neurobiology of Non-suicidal Self-injury (NSSI) : A review” (PDF). Suicidology Online. 3: 24—32. Приступљено 2018-03-07. 
5. ^ Davis, Jeanie Lerche. „Cutting and Self-Harm: Warning Signs and Treatment”. WebMD. Приступљено 14. 4. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. ^ Mayo Clinic Staff. „Self-injury/cutting”. Mayo Clinic. Mayo Foundation for Medical Education and Research (MFMER). Приступљено 14. 4. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. ^ ^{а б} Skegg, K. (2005), „Self-harm”, The Lancet, 366 (9495): 1471—1483, PMID 16243093, doi:10.1016/s0140-6736(05)67600-3 
8. ^ ^{а б в г} Truth Hurts Report, Mental Health Foundation, 2006, ISBN 978-1-903645-81-9, Приступљено 2008-06-11 
9. ^ ^{а б в} Klonsky, E. D. (2007), „Non-Suicidal Self-Injury: An Introduction”, Journal of Clinical Psychology, 63 (11): 1039—1043, PMID 17932979, doi:10.1002/jclp.20411 
10. ^ Farber, S.; et al. (2007), „Death and annihilation anxieties in anorexia nervosa, bulimia, and self-mutilation”, Psychoanalytic Psychology, 24 (2): 289—305, doi:10.1037/0736-9735.24.2.289 
11. ^ Hawton K., Zahl D. and Weatherall, R. (2003), „Suicide following deliberate self-harm: long-term follow-up of patients who presented to a general hospital”, British Journal of Psychiatry, 182 (6): 537—542, PMID 12777346, doi:10.1192/bjp.182.6.537 CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
12. ^ ^{а б} Fox, C; Hawton, K (2004), Deliberate Self-Harm in Adolescence, London: Jessica Kingsley, ISBN 978-1-84310-237-3 
13. ^ Suyemoto, K. L. (1998), „The functions of self-mutilation”, Clinical Psychology Review, 18 (5): 531—554, PMID 9740977, doi:10.1016/S0272-7358(97)00105-0 
14. ^ Swales, M., Pain and deliberate self-harm, The Welcome Trust, Архивирано из оригинала 2008-09-16. г., Приступљено 2008-05-26 
15. ^ See Impression formation.
16. ^ Meltzer, Howard; et al. (2000), Non Fatal Suicidal Behaviour Among Adults aged 16 to 74, Great Britain: The Stationery office, ISBN 978-0-11-621548-2 
17. ^ Rea, K., Aiken, F., and Borastero, C. (1997), „Building Therapeutic Staff: Client Relationships with Women who Self-Harm”, Women's Health Issues, 7 (2): 121—125, PMID 9071885, doi:10.1016/S1049-3867(96)00112-0 CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
18. ^ Klonsky, E. D.; Glenn, C. R. (2008), „Resisting Urges to Self-Injure”, Behavioural and Cognitive Psychotherapy, 36 (2): 211—220, PMC 5841247 , PMID 29527120, doi:10.1017/S1352465808004128 
19. ^ Schmidtke A; et al. (1996), „Attempted suicide in Europe: rates, trends and sociodemographic characteristics of suicide attempters during the period 1989–1992”, Acta Psychiatrica Scandinavica, 93 (5): 327—338, PMID 8792901, doi:10.1111/j.1600-0447.1996.tb10656.x 
20. ^ ^{а б} National Institute for Clinical Excellence (2004), National Clinical Practice Guideline Number 16: Self-harm (PDF), The British Psychological Society, Приступљено 2009-12-13 
21. ^ Hawton, Keith; Saunders, Kate; O'Connor, Rory (2012). „Self-harm and suicide in adolescents”. The Lancet. 379 (9834): 2373—2382. PMID 22726518. doi:10.1016/S0140-6736(12)60322-5. 
22. ^ Thomas B; Hardy S; Cutting P (1997), Stuart and Sundeen's mental health nursing: principles and practice, Elsevier Health Sciences, стр. 343, ISBN 978-0-7234-2590-8 
23. ^ Pierce, D. (1987), „Deliberate self-harm in the elderly”, International Journal of Geriatric Psychiatry, 2 (2): 105—110, doi:10.1002/gps.930020208 
24. ^ Jones I. H.; Barraclough B. M. (2007), „Auto-mutilation in animals and its relevance to self-injury in man”, Acta Psychiatrica Scandinavica, 58 (1): 40—47, PMID 99981, doi:10.1111/j.1600-0447.1978.tb06918.x 
25. ^ ^{а б} Self Injury Awareness Book, S. l.: FirstSigns, 2007, ISBN 978-0-9555506-0-7, Архивирано из оригинала 2008-09-23. г., Приступљено 2008-05-26 
26. ^ Duffy, M., Example of Self-inflicted wounds in World War I, Приступљено 2008-05-26 
27. ^ Spartacus Educational, Reasons for Self inflicted wounds, Архивирано из оригинала 2008-05-22. г., Приступљено 2008-05-26 
28. ^ „Deliberate self-harm and suicide in adolescents” (PDF), Keio J Med, 58 (3): 144—151, септембар 2009, PMID 19826208, doi:10.2302/kjm.58.144 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
29. ^ ^{а б в} What self-injury is, LifeSIGNS, Приступљено 2012-10-05 
30. ^ Hodgson, Sarah (2004), „Cutting Through the Silence: A Sociological Construction of Self-Injury”, Sociological Inquiry, 74 (2): 162—179, doi:10.1111/j.1475-682X.2004.00085.x 
31. ^ Pembroke, L. R. (ed.) (1994), Self-harm – Perspectives from personal experience, Chipmunka/Survivors Speak Out, ISBN 978-1-904697-04-6 CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
32. ^ Mayo Clinic Staff (2017) Self Injury/Cutting (online). Available at: https://www.mayoclinic.org/diseases-conditions/self-injury/symptoms-causes/syc-20350950 Accessed on 15 November 2017.