Самур

Самур
	Martes zibellina
Статус угрожености
	; Најмање угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Carnivora
Породица:	Mustelidae
Род:	Martes
Врста:	M. zibellina
Биномно име
	Martes zibellina; Linnaeus, 1758
	Ареал самура данас изумро

Самур (лат. Martes zibellina) је мали грабљивац из рода куна. Живи у шумама Русије, почев од Уралских планина па широм Сибира, затим у сјеверној Монголији и Кини и на Хокаиду, у Јапану^[2]. Ова врста се, међутим, првобитно распростирала на просторима од данашњег европског дијела Русије, преко Пољске до скандинавских земаља^[3]. Због висококвалитетног крзна, ове животиње су се током историје доста ловиле, а данас се углавном, изузев Русије у којој је лов још увијек уобичајен, углавном гаје на специјализованим фармама.

Етимологија

Име самур је турског поријекла а у руском језику се каже собољ (соболь) и као такво је ушло и у језичка подручја данашње западне Европе и Америке, вјероватно кроз трговину овим животињама са источним земљама попут Русије^[4]. Тако је руска ријеч собољ у енглеском језику почела да се изговара сејбл, у Њемачкој зобел, у Холандији забел, у Француској зибелин, итд.

Физичке особине

Мужјаци су нешто већи од женки, и порасту од 38 до 56 центиметара дужине, са од 880 до 1.800 грама тежине, док женке порасту од 35 до 51 центиметара у дужину и од 700 до 1.560 грама тежине. Реп им је дуг од 9 до 12 центиметара.

Крзно је средње дужине, а зими порасте знатно више него љети. Оно је сиво-бијеле боје, са флекама жуте или сиве, нарочито често испод врата. У продаји је нарочито популарно мрко крзно, популарно звано „црни дијамант“.

Понашање

Самури су дневни грабљивци чији су основни квалитети у лову чула мириса и слуха. Када је зима или олуја, или их људи лове, самури се често крију у својим гнијездима по цијеле дане.

У природи су, у лову, изузетно крволочни. Иако постоје записи о „припитомљеним“ самурима, који се играју са људима и радознали су као мачке или пси, то су углавном били самури одвојени од мајке као врло млади. Углавном граде гнијезда у земљи, а хране се вјеверицама, мишевима, мањим птицама и рибама. Када је несташица хране, једу и купине, малине, шишарке итд. Када је невријеме, плијен носе у гнијездо и тамо га једу.

Иако су релативно мале, многи предатори избјегавају ове животињице, због њихових оштрих зуба и урођене крволочности.

Референце

^ Monakhov, V.G. (2016). „Martes zibellina”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021-1. International Union for Conservation of Nature.
^ Harrison, D. J. (editor) (2004). Martens and Fishers (Martes) in Human-Altered Environments: An International Perspective.
^ Ognev, S. (1962). Mammals of Eastern Europe and Northern Asia.
^ Дефиниција ријечи у Оксфордском рјечнику енглеског језика, друго издање, 1989. године.

Литература

Harrison, D. J. (editor). Martens and Fishers (Martes) in Human-Altered Environments: An International Perspective. Springer-Verlag. 2004. ISBN 978-0-387-22580-7.
Ognev, S. (1962). Mammals of Eastern Europe and Northern Asia. Jerusalem: Israel Program for Scientific Translations.

Спољашње везе

[iucn-1] Monakhov, V.G. (2016). „Martes zibellina”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021-1. International Union for Conservation of Nature.

[2] Harrison, D. J. (editor) (2004). Martens and Fishers (Martes) in Human-Altered Environments: An International Perspective.

[3] Ognev, S. (1962). Mammals of Eastern Europe and Northern Asia.

[4] Дефиниција ријечи у Оксфордском рјечнику енглеског језика, друго издање, 1989. године.

[1]

[2]

[3]

[4]