|
Теофил Панчић
Теофил Панчић (Скопље, 6. јул 1965) је српски новинар, колумниста и критичар. Он своје текстове објављује у београдском недељнику Време. Критичке и аналитичке текстове објављивао је и у бројним листовима и часописима из Србије и других бивших југословенских република, као и у публикацијама из Сједињених Америчких Држава, Русије и више европских земаља. Био је уредник недељника Време и радио као политички коментатор радија Слободна Европа. Добитник је новинске награде Југ Гризељ, 1999. године. Живи и ради у Земуну и Новом Саду. Члан је Независног друштва новинара Војводине. БиографијаОд треће до седме године живео је у Пироту, да би се касније преселио у Загреб. Од 1999. године радио је као политички коментатор радија Слободна Европа. Објављивао је текстове и колумне у низу часописа међу којима су: Наша Борба, Република, Глобус, Дани, Сарајевске свеске, Дневник, Независни, Војводина, Побједа, Монитор итд. У библиотеци XX век, објављена је његова прва књига Урбани Бушмани — Живот и смрт у српском посткомунизму. Ова књига је збирка новинских есеја и колумни, чија је заједничка тема распад старог система вредности у српском друштву деведесетих година и рађање новог политичког, културног и економског поретка вредности у сенци ратова, репресије и закаснеле транзиције. Аутор у овим текстовима настоји да покаже како се архаичне идеје и концепти лажне интелектуалне елите погубно одражавају на стварност српског друштва, које Панчић означава као дезоријентисано. Иста издавачка кућа, 2004. године објављује другу Панчићеву збирку есеја и колумни, под насловом Чувари бенгалске ватре. Ова књига је својеврстан наставак Урбаних Бушмана, на шта указује и њен поднаслов- Живот и смрт у српском посткомунизму II. Овде се Панчић бави периодом који почиње падом Слободана Милошевића, а завршава се убиством Зорана Ђинђића, првог демократског премијера Србије. Врло духовито, аутор овај период назива „временом постдемократске какофоније“[1]. Издавачка кућа Беополис, 2006. године објављује дело Особени знаци, које представља збирку текстова објављених у забаченим рубрикама. Заправо, ово је Панчићева збирка есеја и приповедака, које је писао дозвољавајући да његово приповедачко ЈА узме учешћа у причи. Исте године излазе још две Панчићеве књиге, збирка књижевних критика На хартијском задатку и збирка колумни Фамозних 400 километара. Његова последња књига објављена је 2006. године, под насловом Карма Кома, која садржи текстове објављене током 2006. године у истоименој ауторовој колумни у новосадском листу Дневник. Дана 24. јула 2010. године око 23 часа на станици на Тргу Бранка Радичевића у Земуну, у аутобусу број 83 градског саобраћајног предузећа, Панчића су напала два мушкарца. По извештајима, нападачи су металним шипкама ударали Панчића по глави и телу, што је изазвало контузију лобање и повреде десне руке. Овај напад су осудиле многобројне јавне личности и организације међу којима су и председник Србије Борис Тадић, Председник владе Војводине, Министарство културе, Министар унутрашњих послова Ивица Дачић и удружења новинара.[2] Дела
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||
