|
Херман Вендел
Херман Вендел (нем. Hermann Wendel; Мец, 8. март 1884 — Сен Клу, 3. октобар 1936) био је немачки политичар, публициста, историчар, писац, уредник и сарадник социјалистичких листова, велики познавалац модерне историје јужнословенских народа, почасни члан Матице српске (1923[1]) и почасни доктор наука Београдског универзитета (1929).[2] БиографијаРођен је као син пруског чиновника. Након завршене гимназије у родном граду, студирао је историју и филозофију на универзитету у Минхену. Као студент је постао члан књижевног-културног савеза „Млади Алзас” (нем. Das jüngste Elsaß), подржавао је раднички покрет и био заговорник француско-немачког помирења.[3] Постао је уредник социјалистичких листова „Фолкштиме” (нем. Volksstimme), у Чамницу, као и „Лајпцигер фолксцајтунг” (нем. Leipziger Volkszeitung). Године 1905. је постао члан Социјалдемократске партије Немачке. У периоду између 1910. и 1918. је био члан градског већа у Франкфурту на Мајни и са 27 година постао посланик Социјалдемократске партије у скупштини у Рајхстагу.[4] Мада је у скупштини био најмлађи посланик, током Првог светског рата осудио је поступке окупаторске управе у Србији.[5] Био је један од најзначајнијих посредника Јужних Словена, а посебно Срба у Немачкој.[6] Током Балкаских ратова је боравио као ратни дописник у Београду.[7] Године 1920. као добром познаваоцу југословенских и балканских прилика, понуђено му је место немачког посланика у Београду. Понуду је одбио у жељи да остане независтан.[8] Након Првог светског рата је напустио политику[4] и потпуно се посветио писању. Показао је изузетну наклоност и интересовање за југословенски покрет и проблеме Југоисточне Европе.[1] За писање је исцрпно користио грађу и литературу, али и лично познавање јужнословенских области, у које је често путовао. Године 1921. је у Франкфурту на Мајни основао Немачко-југословенско друштво за приближавање ова два народа.[5] Због својих политичких ставова према Балкану и публицистичке делатности с циљем приближавања јужнословенских питања немачкој и европској јавности, веома је добро прихваћен у Србији, касније у Југославији.[4] Почасни члан Матице српске постао је 1923. године. Био је и дописни члан једног од најугледнијих славистичких центара (School of Slavonic studies на Универзитету у Лондону). Београдски Универзитет га је за научни рад о Јужним Словенима изабрао 1929. године за почасног доктора.[1] Након што су нацисти 1933. године дошли на власт, на челу са Хитлером, емигрирао је у Париз, где је живео све до своје смрти.[4] Пред крај живота, поводом двадесетогодишњице немачке офанзиве на Србију, у Паризу је објавио фељтон о трагичним последицама Првог светског рата (1935).[5] Након његове смрти, готово све новине, културна, књижевна и научна гласила у Југославији су објавиле његове некрологе и прилоге о његовом делу.[4] Дела.jpg) Главно поље његових интересовања је културноисторијска проблематика три расе: германске, романске и словенске.[4] Два његова најобимнија дела су посвећена Хајнриху Хајнеу и Жоржу Дантону.[4] Написао је више књига из немачке књижевне и политичке историје, пруској политици према Пољској,[9] а као франкофил такође је писао и о Француској револуцији.[10] Ипак, највећи број радова посветио Јужним Словенима, био је заступник њиховог уједињења.[4] У намери да немачкој јавности приближи и престави слику о овим народима посебног културног развоја, у великој мери запоставањеним, али који чине саставни део европске културе, објавио је путописе „Од Марбурга до Монастира. Јужнословенско путовање”, „Путовање по Црној Гори, Западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији”, које је касније објединио у књизи „Уздуж и попреко словенског Југа”.[4] Посебну одлику његових путописа чини његова непосредност у приповедању, јер јер је описивао само оно што је лично имао прилике да види и доживи, при чему је истакао оно што је карактеристично за одређене пределе и крајеве и њихове житеље, вешто препличући садашњост и прошлост. Осим описа он је записивао и песме, које је преводио на немачки језик.[7] Бавио се и културним везама између немачког и јужнословенског света у делу под називом „Гете и југословенски свет”.[4] Међу делима из историје јужнословенских народа издваја се обимна синтеза о стварању Југославије, као и Студија о Бизмарку у Србији 1866. године.[1] У свом „Стручном мишљењу“, које је и данас актуелно, поднесеном 11. и 12. маја 1923. парламентарном истражном одбору њемачког Рајхстага за испитивање узрока Првог свјетског рата, измишљање бошњачког језика доживљава као политикантски апсурд, објаснивши да је „Беч начинио покушај да језик у Босни, најчистији српски језик, прикаже као посебан језик“. Сматрао је да је „вештина Беча да учини да се једни изиграју против других (Хрвати против Срба, католици против православаца и обрнуто), била развијена до праве уметности”.[2][а] Његови чланци и књиге и данас су актуелни.[5]
Напомене
Референце
Литература
|
||||||||||||||||
