Црква Светог Ахилија у Ариљу

Црква Светог Ахилија
Црква Светог Ахилија
	Поглед на цркву Светог Ахилија
Опште информације
Место	Ариље
Општина	Општина Ариље
Држава	Србија
Врста споменика	утврђени манастир (данас црква)
Време настанка	XIII век
Тип културног добра	Споменик културе од изузетног значаја
Власник	Република Србија

За цркву посвећену истом свецу у Преспи, погледајте чланак црква Светог Ахилија.

Црква Светог Ахилија је смештена на узвишењу у средишту данашњег Ариља и задужбина је краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282—1316) са краја XIII века. Има основу једнобродне грађевине са нартексом и егзонартексом, а подигнута је у Рашком стилу, у коме јединствена по својим витким, издуженим пропорцијама и фасадама рашчлањеним пиластрима и слепим аркадама.^[1]

Израда фрескописа је завршена 1296. године и израђен је традицијама монументалног стила српског фрескосликарства XIII века, а у њему се истичу портрети самог Драгутина, затим његове супруге Каталине и њихових синова (Урошиц и Владислав), као и његовог брата, краља Милутина (1282—1321). Манастир је постојао и пре Драгутиновог доба, а у њему је од 1219. године било седиште моравичких епископа и потоњих митрополита, који су се понекад називали и ариљским.^[2]

Драгутинов манастир је био архијерејско седиште и 1433. године, а 1650. године се помиње као запустео. Крајем XIX века у цркви се налазио празан гроб светог Ахилија, а српски родослови наводе да је у њој био сахрањен и Драгутинов син Урошиц, из чијих моштију је текло миро.^[3]

Конзерваторски радови на цркви су окончани 1996. године, а сама грађевина се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.^[4]^[1]

Грађевина

Црква светог Ахилија је подигнута на остацима манастирске цркве у којој је било седиште Моравичке епархије од 1219. године. Црква има основу једнобродне грађевине, над којом се уздиже купола, са нартексом и нешто касније дограђеним егзонартекс, тако по основи одговара црквама Рашког стила, развијене основе. Олтарски део јој је троделан, певнице имају правоугаону основу, а поједина архитектонска решења је чине јединственом међу црквама Рашког стила. Сама купола има шест прозора, што је редак случај код српских цркава.^[5] Током истраживања Републичког завода за заштиту споменика у периоду од 1971. - 1981. пронађени су грађевински остаци из три старије узастопне епохе и некропола, такође, из неког претходног раздобља. Нису откривене грађевинске целине ни из једне етапе, већ само западни делови некадашњих здања. Време подизања цркве и њен ктитор нису забележили историјски извори па су насликана композиција y старој припрати, где je приказан Стефан Драгутин као први ктитор са моделом храма y руци и натпис y прстену кубета једини докази да je y питању његова задужбина. Пошто je y куполи уписана 1296. година као време сликања фресака, сматра се да je црква саграђена неколико година раније.^[6]

Сликарство

Према натпису очуваном у цркви, њен живопис је завршен 1296. године и надовезује се на тзв. златни век српског сликарства, који свој врхунац достиже сликарством Сопоћана (1263—1268). Данас је у делимично очуван, највише у нартексу, у нешто мањој мери у наосу, док су у егзонартексу очувани само мали фрагменти.

У првој зони фрескописа у наосу приказани су, у стојећем положају, свеци из династије Немањића са српским епископима и архиепископима, као својеврсна потврда јединства државе и цркве у Немањићкој Србији.^[1] Изнад њих су приказане сцене из живота Пресвете Богородице, Велики празници и Христова страдања. Ђаконикон је украшен призорима из живота светог Николе, док су у апсиди представљене евхаристичке теме.

Ктиторски портрет краља Драгутина са моделом цркве, налази се у доњој зони нартекса. У истом нивоу се налазе и портрети његовог брата, супруге и синова, док су изнад њих приказани васељенски сабори и теме из Старог завета.