|
Черхатсентиван
Черхатсентиван (мађ. Cserhátszentiván) је село у крајње северној Мађарској, у оквиру жупаније Ноград. ГеографијаЛокацијаЧерхатсентиван лежи југоисточно од Сечења, између Алшотолда и Ечега. Име је добила по свецу заштитнику своје цркве и села, Светом Јовану Крститељу. Суседна насеља су Херенчењ и Кутасшо. Главна улица у селу је пут 2123, који се протеже од области Балашађармата (од Мохорске деонице пута 2108) до Алстолдске деонице пута 2122, и доступан је и са истока и са запада. ИсторијаОд пре освајања пронађени су скитски и аварски артефакти. Трговачко-војни пут који је повезивао Хатван са Сечењом пролазио је овде дуж потока Суха, а одавде се рачвао према Балашађармату. После мађарског освајања ових простора, населили су се чланови породица Зах, Качин и Солнок. Убрзо, област је прешла у власништво породице Кекењеш-Раднот, па све до Хатвана. Око прелаза из XI у XII век, вероватно је већ било у власништву породице Катона, Котон (Катона) гране породице Кекењеш, који су такође поседовали Чонфалу (која данас не постоји) код Пастоа, део Куташоа и део Лоца. Име насеља се први пут спомиње у документу из око 1265. године, написаном као Сентивањ. У 1542. години, у Сентивању је забележено 12 племићких имања, породица Котон се затим преселила на север и њена лоза је изумрла 1603. године по мушкој линији. Турци су разорили Сентивањи око 1542-1543. године: његови становници су били поклани или одведени. Према попису нахије Ваци из 1553-1554. године, „напуштени“ Сентивањи је био феуд турског официра Чалина Диванеа. У 1559. години, то је била „пустиња Сентивањ“, са приходима од само 390 акче, а власник је био Бали бин Ибрахим, а потом је од 1572. године власник био Ферхат бин Абдулах који је био најамнички коњички војник. Реконструкцију насеља су током 1728 и 1729. године започели наследници ћерке гране породице Котон, породице Ракоци, Силаши, Балаш и Сигеди (Сигети) са породичне гране Арањи. Сентивањи је био насељен лутеранским Словацима са висоравни, који су временом постали католици и помађарили се. Други наследници породице Котона, као што су породице Шираки, Јесенски и Чернус, населили су се током 1730-их и 1740-их. Године 1787. током владавине Јозефа II Хабзбуршког, попис бележи да село има 87 кућа са 119 породица, званично 612 (стварно 593) становника, од којих:
Само је црква била чврста (камена) грађевина, остале куће нису. Године 1872. изграђена је окружна матична служба и синагога. Почетком 20. века село је припадао округу Сирак, Ноградске жупаније. Године 1910, од 642 становника, било је 634 Мађара и 8 Словака, 571 римокатолика, 40 евангелиста, 31 јевреја. Године 2001. 100% становништва насеља се изјаснило да је мађарске националности.[1] Серија података о националности пописа из 2001. године]</ref Његови становници говоре Палоцки језик, али не чувају палочке традиције. Становништво и религијаТоком пописа 2011. 95,7% становника се изјаснило као Мађари (4,3% се није изјаснило). Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 70%, реформисани 2,1%, лутерани 4,3%, гркокатолици 1,4%, неденоминациони 13,6% (6,4% се није изјаснило).[2] У 2022. години 90,3% становништва изјаснило се као Мађари, 7,1% се изјаснило као да су друге, нехазарске националности (9,7% се није изјаснило; због двојног идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према њиховој религији, 43,4% су били римокатолици, 4,4% реформирани, 2,7% лутерани, 0,9% остали хришћани, 2,7% остали католици, 10,6% неконфесионални (35,4% није одговорило).[3][4]
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
