Барух Спиноза

Барух де Спиноза
Барух де Спиноза
	Барух де Спиноза, 1665.
Лични подаци
Пуно име	Барух де Спиноза
Датум рођења	24. новембар 1632.
Место рођења	Амстердам, Холандија
Датум смрти	21. фебруар 1677. (44 год.)
Место смрти	Хаг, Холандија
Филозофски рад
Епоха	Нововековна филозофија
Регија	Западна филозофија
Школа филозофије	рационализам
Интересовања	етика, метафизика, епистемологија, психологија, политика, религија
Идеје	пантеизам
Утицаји од	Томас Хобс, Рене Декарт, Николас де Куза, Аристотел, Франсис Бејкон
Утицао на	Давид Конвеј, Имануел Кант, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Доналд Дејвидсон (Филозоф), Артур Шопенхауер, Жил Делус, Алберт Ајнштајн, Јохан Волфганг фон Гете
Потпис

Барух де Спиноза (хебр. ברוך שפינוזה, хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; Амстердам, 24. новембар 1632 — Хаг, 21. фебруар 1677) био је холандски филозоф.

Рођен је у породици јеврејског порекла. Спиноза је представник филозофије рационализма коју развија под непосредним Декартовим утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао, Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.

Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајнијих фигура рационализма XVII вијека.

Биографија

Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из Португала.^[1] Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњовековне филозофије.^[2] Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.

„

По пресуди анђела и по решењу светаца, ми прогонимо, одбацујемо, кунемо и проклињемо Баруха д'Еспонозу с одобрењем бога и ове света општине, пред лицем светих књига и шест стотина и тринаест прописа који су у њима садржани: проклињемо га ... свим проклетствима која су написана у књизи закона. Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад леже и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа... Нека освета и гнев Господа пламте против овог човека ... И нека униште име његово ... Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио.^[1]

”

1666. године Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим данима усадила љубав ка учењу.^[2] Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као »принц безбожник», »отпадник« и »инкарнација сатане« чија дела »заслужују да буду бачена у таму пакла«, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и моралну независност.^[1] Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос науци XVII вијека.

Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно. Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.

Учење

Метафизика

Спиноза именује врховно биће појмом »Бог или Природа« (»Deus sive Natura«), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте божије тијело, односно Бог сам, а свако биће или ствар, дио је Бога.^[2]

„

На Ваше питање да ли о Богу имам тако јасну идеју као о троуглу - одговарам: да. Али ако ме питате, да ли о Богу имам тако јасну представу као о троуглу, онда ја одговарам: не, немам.^[2]

”

Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност; нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не треба му приписивати људске особине. Бог није искључиво добар; његови поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим. Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе^[2]. Непостојање ђавола Спиноза покушава и онтолошки да докаже:

„

Схватимо ђавола, како то неки хоће, као једно мислеће биће, које уопште не жели, нити чини добра, и које се дакле потпуно супротставља Богу. А то значи да је оно заиста врло биједно и, ако молитве могу помоћи, онда би се за његово спасење морало молити. Али погледајмо да ли једно такво биће може и за тренутак постојати, и одмах ћемо наћи да то није тако; јер из савршенства неке ствари произилази цјелокупно њено трајање, и уколико она у себи има више стварног и божанског, утолико је и постојанија; како дакле може постојати ђаво, који у себи нема ни најмање савршенства? Сем тога, постојаност или трајање код једног модуса мислеће ствари јавља се само у јединству које, проузроковано љубављу, такав модус има са Богом. Пошто је у ђаволу дата управо супротност томе јединству, немогуће је да оно и постоји.^[2]

”

— Етика

Епистемологија и психологија

Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као последица чулног опажања. Интелектом се стварају одговарајући концепти, не слика ствари.

Спиноза, такође разликује три врсте сазнања:

Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (opinio, imaginatio). Овде укључује „случајно и неодређено искуство” (experientia vaga), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може стећи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од „збуњујућих и непрецизно одређених података”, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за филозофску аргументацију.
Друго и више на скали, долази путем разума (ratio), које зависи од карактеристика и природе структуре ствари, тј., „заједничко за све и исто у делу и свеобухватности”, или одговарајуће сазнање о супстанцији, али ипак супротно есенцији.
Треће и највише на скали, дефинише као „интуитивно сазнање” (scientia intuitiva). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту сазнање је могуће стећи једино путем одговарајућег „редоследа акције и реакције”.

Етика

По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли.

Дела

Једино спис које је Спиноза објавио за живота јесте Принципи картезијанске филозофије (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II), 1663. године. То је био његов покушај реформулисања и сажимања Декартовог списа Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао као „геометријски метод”. Спинозин „геометријски метод” се заснива на моделу Еуклидових Елемената и „методу синтезе” позајмљен од Декарта. Полази од исказа почетног скупа дефиниција и аксиома, да би покушао доказати различите претпоставке.

Његово капитално дело „Етика“ је написано на латинском, а не на холандском језику, што је неуобичајено за то време.

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Литература

es. La sinagoga vacía: un estudio de las fuentes marranas del espinosismo. 1987. ISBN 978-84-7517-214-9. . Madrid: Hiperión D.L.
Balibar, Étienne, 1985. Spinoza et la politique ("Spinoza and politics") Paris: PUF.
Bennett, Jonathan, 1984. A Study of Spinoza's Ethics. Hackett.
Boucher, Wayne I., 1999. Spinoza in English: A Bibliography from the Seventeenth Century to the Present. 2nd edn. Thoemmes Press.
Boucher, Wayne I., ed., 1999. Spinoza: Eighteenth and Nineteenth-Century Discussions. 6 vols. Thoemmes Press.
Carlisle, Claire. "Questioning Transcendence, Teleology and Truth" in Kierkegaard and the Renaissance and Modern Traditions (ed. Jon Stewart. Farnham: Ashgate Publishing, 2009).
Chauí, Marilena Espinosa: uma filosofia da liberdade. São Paulo: Editora Moderna, 1995. 111 pp.
Damásio, António, 2003. Looking for Spinoza: Joy, Sorrow, and the Feeling Brain, Harvest Books, ISBN 978-0-15-602871-4
Deleuze, Gilles, 1968. Spinoza et le problème de l'expression. Trans. "Expressionism in Philosophy: Spinoza" Martin Joughin (New York: Zone Books).
———, 1970. Spinoza: Philosophie pratique. Transl. "Spinoza: Practical Philosophy".
———, 1990. Negotiations trans. Martin Joughin (New York: Columbia University Press).
Della Rocca, Michael.. (1996). Representation and the Mind-Body Problem in Spinoza. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509562-3.
Garrett, Don, ed., 1995. The Cambridge Companion to Spinoza. Cambridge Uni. Press.
Gatens, Moira, and Lloyd, Genevieve, 1999. Collective imaginings : Spinoza, past and present. Routledge. ISBN 978-0-415-16570-9
Goldstein, Rebecca,. (2006). Betraying Spinoza: The Renegade Jew Who Gave Us Modernity. ISBN 978-0-8052-1159-7. . Schocken.
Goode, Francis,. (2012). Life of Spinoza. ISBN 978-1-4661-3399-0. . Smashwords edition.
Gullan-Whur, Margaret,. (1998). Within Reason: A Life of Spinoza. ISBN 978-0-224-05046-3. . Jonathan Cape.
Hampshire, Stuart, 1951. Spinoza and Spinozism. Oxford University Press. 2005. ISBN 978-0-19-927954-8.
Hardt, Michael, trans., University of Minnesota Press. Preface, in French, by Gilles Deleuze, available here: „01. Préface à L'Anomalie sauvage de Negri”. Multitudes.samizdat.net. Архивирано из оригинала 11. 6. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2011.
Israel, Jonathan, 2001. The Radical Enlightenment, Oxford: Oxford University Press.
———. Enlightenment Contested: Philosophy, Modernity, and the Emancipation of Man 1670–1752. hardback. 2006. ISBN 978-0-19-927922-7.
Ives 2009: Ives, David, "New Jerusalem: The Interrogation of Baruch de Spinoza at Talmud Torah Congregation: Amsterdam, July 27, 1656," 2009 (Dramatists Play Service, Inc., New York, ISBN 978-0-8222-2385-6).
Kasher, Asa, and Shlomo Biderman. "Why Was Baruch de Spinoza Excommunicated?"
Kayser, Rudolf, 1946, with an introduction by Albert Einstein. Spinoza: Portrait of a Spiritual Hero. New York: The Philosophical Library.
Lloyd, Genevieve, 1996. Spinoza and the Ethics. Routledge. ISBN 978-0-415-10781-5
LeBuffe, Michael.. (2010). Spinoza and Human Freedom. Oxford University Press. .
Lucas, P. G., 1960. "Some Speculative and Critical Philosophers", in I. Levine (ed.), Philosophy (London: Odhams)
Lovejoy, Arthur O., (1936). „Plenitude and Sufficient Reason in Leibniz and Spinoza”. Ур.: his. The Great Chain of Being. Harvard University Press. . 144–82 (ISBN 978-0-674-36153-9). Reprinted in Frankfurt, H. G., ed. Leibniz: A Collection of Critical Essays. Anchor Books. 1972. .
Macherey, Pierre, 1977. Hegel ou Spinoza, Maspéro (2nd ed. La Découverte, 2004).
———, 1994–98. Introduction à l'Ethique de Spinoza. Paris: PUF.
Magnusson : Magnusson, M (ed.), Spinoza, Baruch. 1990. ISBN 978-0-550-16041-6. . Chambers Biographical Dictionary, Chambers 1990, .
Matheron, Alexandre, 1969. Individu et communauté chez Spinoza, Paris: Minuit.
Melamed, Yitzhak Y.: Spinoza’s Metaphysics: Substance and Thought (Oxford: Oxford University Press, 2013). xxii+232 pp.
Melamed, Yitzhak Y. (ed.): The Young Spinoza: A Metaphysician in the Making (Oxford: Oxford University Press, 2015).
Melamed, Yitzhak Y. (ed.): Spinoza’s Ethics: A Critical Guide(Cambridge: Cambridge University Press, 2017).
Montag, Warren (2002). Bodies, Masses, Power: Spinoza and his Contemporaries. London: Verso. .
Moreau, Pierre-François, 2003, Spinoza et le spinozisme, PUF (Presses Universitaires de France)
Nadler, Steven M. (1999). Spinoza: A Life. Cambridge University Press. стр. 407. ISBN 978-0-521-55210-3.
Nadler, Steven M. (2001). Spinoza's Heresy: Immortality and the Jewish Mind. New York: Oxford University Press. стр. 225. ISBN 978-0-19-926887-0.
Nadler 2006: Nadler, Steven, Spinoza's Ethics: An Introduction. Cambridge University Press, Cambridge England,. 2006. ISBN 978-0-521-83620-3. .
Nadler 2011: Nadler, Steven, A Book Forged in Hell: Spinoza's Scandalous Treatise and the Birth of the Secular Age. Princeton University Press, Princeton NJ,. 2011. ISBN 978-0-691-13989-0. .
Negri, Antonio, 1991. The Savage Anomaly: The Power of Spinoza's Metaphysics and Politics.
———, 2004. Subversive Spinoza: (Un)Contemporary Variations).
Popkin, R. H., 2004. Spinoza (Oxford: One World Publications)
Prokhovnik, Raia (2004). Spinoza and republicanism. Houndmills, Basingstoke, Hampshire New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0333733905.
Ratner, Joseph, 1927. The Philosophy of Spinoza (The Modern Library: Random House)
Scruton, Roger (2002). Spinoza: A Very Short Introduction. OUP Oxford. стр. 144. ISBN 978-0-19-280316-0.
Stewart, Matthew. The Courtier and the Heretic: Leibniz, Spinoza and the Fate of God. 2006. W.W. Norton
Stolze, Ted and Warren Montag (eds.), The New Spinoza; Minneapolis: University of Minnesota Press, 1997.
Strauss, Leo. Persecution and the Art of Writing. Glencoe, Ill.: Free Press, 1952. Reprint. Chicago: University of Chicago Press, 1988.
———ch. 5, "How to Study Spinoza's Tractus Theologico-Politicus;" reprinted in Strauss, Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity, ed. Kenneth Hart Green (Albany, NY: SUNY Press, 1997), 181–233.
———Spinoza's Critique of Religion. New York: Schocken Books, 1965. Reprint. University of Chicago Press, 1996.
———, "Preface to the English Translation" reprinted as "Preface to Spinoza's Critique of Religion," in Strauss, Liberalism Ancient and Modern (New York: Basic Books, 1968, 224–59; also in Strauss, Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity, 137–77).
Smilevski, Goce. Conversation with SPINOZA. Chicago: Northwestern University Press, 2006.
Williams, David Lay. 2010. "Spinoza and the General Will," The Journal of Politics, Vol. 72 (April): 341–56.
Wolfson, Henry A. "The Philosophy of Spinoza". 2 vols. Harvard University Press.
Yalom, I. (2012). The Spinoza Problem: A Novel. New York: Basic Books.
Yovel, Yirmiyahu, "Spinoza and Other Heretics, Vol. 1: The Marrano of Reason." Princeton, Princeton University Press, 1989.
Yovel, Yirmiyahu, "Spinoza and Other Heretics, Vol. 2: The Adventures of Immanence." Princeton, Princeton University Press, 1989.
Vinciguerra, Lorenzo (2009). „Spinoza in French Philosophy Today”. Philosophy Today. 53 (4).

Спољашње везе

Барух Спиноза (filozofija.info)
Барух Спиноза (галерија филозофа)
Спиноза, Етика (на латинском)

Чланци

Internet Encyclopedia of Philosophy:
Stanford Encyclopedia of Philosophy:
- "Spinoza" by Steven Nadler.
- "Spinoza's Psychological Theory" by Michael LeBuffe.
- "Spinoza's Physical Theory" by Richard Manning.
- "Spinoza's Political Philosophy" by Justin Steinberg.
Dutton, Blake. „Benedict De Spinoza”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
Bulletin Spinoza of the journal Archives de philosophie
Susan James on Spinoza on the Passions, Philosophy Bites podcast
Spinoza, the Moral Heretic by Matthew J. Kisner
BBC Radio 4 In Our Time programme on Spinoza
The Escamoth stating Spinoza's excommunication
Gilles Deleuze's lectures about Spinoza (1978–1981)
Spinoza in the Jewish Encyclopedia
Video lecture on Baruch Spinoza by Dr. Henry Abramson

Радови

Spinoza Opera Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2017) Carl Gebhardt's 1925 four volume edition of Spinoza's Works.
Benedictus de Spinoza на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
Барух Спиноза на сајту Internet Archive (језик: енглески)
Барух Спиноза на сајту LibriVox (језик: енглески)
Works by Барух Спиноза at Open Library
Refutation of Spinoza by Leibniz In full via Google Books
More easily readable versions of the Correspondence, Ethics Demonstrated in Geometrical Order and Treatise on Theology and Politics
EthicaDB Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2012) Hypertextual and multilingual publication of Ethics
A Theologico-Political Treatise– English Translation
A Theologico-Political Treatise – English Translation (at sacred-texts.com)
A letter from Spinoza to Albert Burgh
Ethica Ordine Geometrico Demonstrata et in quinque partes distincta, in quibus agetur
Opera posthuma – Amsterdam 1677. Complete photographic reproduction, ed. by F. Mignini (Quodlibet publishing house website)
[1] The Ethics of Benedict de Spinoza, translated by George Eliot, transcribed by Thomas Deegan.

[Филозофски_лексикон-1] а ^б ^в Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

[Fenomen_zla-2] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

[1]

[2]