|
Дражен Далипагић
Дражен Далипагић Праја (Мостар, 27. новембар 1951 — Београд, 25. јануар 2025)[1] био је југословенски и српски кошаркаш и тренер. Завршио је Вишу педагошку школу у Београду. У Партизан је стигао лета 1971. године, и до 1982. одиграо десет сезона у црно-белом дресу. У том периоду је за Партизан одиграо 305 утакмица и постигао 8,278 поена,[2] уз просечно 33,7 поена по утакмици, па је и дан-данас, после више од 30 година, остао најбољи стрелац у клупској историји.[3] С Партизаном је освојио две титуле првака државе и два Купа Радивоја Кораћа. Играо је и у Реалу, Удинама, Венецији (против Виртус Болоње постигао рекордних 70 поена), Верони, а каријеру је завршио у дресу Црвене звезде. Са репрезентацијом Југославије, Далипагић је освојио златне медаље на Олимпијским играма у Москви (1980), Светском првенству (1978) и Евробаскету (1973, 1975, 1977), сакупивши 243 наступа између 1973. и 1986.[3] Клупска каријераИграо је центархалфа. Ту је и добио надимак који и данас носи – Праја. Из фудбала је отишао у рукомет, а тек са осамнаест година је на наговор старијег брата почео са кошарком у мостарској Локомотиви. Приликом отварања нове спортске дворане у Зворнику је 1971. организован сусрет репрезентација република Босне и Херцеговине и Србије. Далипагић је на тој утакмици играо за репрезентацију Босне и Херцеговине, доминирао у скоку под оба коша и постигао и највише поена. Селектор репрезентације Југославије Ранко Жеравица, који је тог лета постао тренер Партизана, одлучио је да га доведе у свој тим. За Далипагића се интересовала и првак Југопластика, која је имала географску предност јер је била ближе Мостару, па је Далипагић споразум склопио прво с њима. Поставио је услов Партизану да ће играти за тај клуб само ако буде играо прву лигу. Партизан је на крају сезоне 1970/71 испао из Прве лиге, али како се Друга лига играла у летњој међусезони, изборио је свој повратак за следећу сезону 1971/72. Партизанов функционер Ђорђе Чоловић је био предузимљивији, обећавао да Партизан гради тим за будућност и Далипагић одлучио да дође у Партизан. Кршење споразума са Југопластиком га је коштало шестомесечне суспензије од стране Кошаркашког савеза БиХ, па је Далипагић пропустио почетак сезоне. Своју прву званичну утакмицу за Партизан одиграо је против Задра и постигао 6 поена. Пред домаћим навијачима дебитовао је против загребачке Локомотиве и постигао 21 поен.[4] У Партизан је за сезону 1973/74. из чачанског Борца доведен репрезентативни бек Драган Кићановић, који ће са Далипагићем чинити тандем у Партизану и у репрезентацији Југославије. Жеравица је напустио Партизан 1975, а на месту тренера наследио га је Борислав Ћорковић. Далипагић и Партизан су своју прву титулу првака југославије освојили у сезони 1975/76. До 1982. Праја је одиграо десет сезона у црно-белом дресу. У том периоду је одиграо 305 утакмица и постигао 8,278 поена, уз просечно 33,7 поена по утакмици, па је и дан данас, после више од 30 година, остао најбољи стрелац у богатој клупској историји. Са Партизаном је освојио две титуле првака државе и два Купа Радивоја Кораћа. После Партизана одлази у Италију, где наступа за Венецију , Удине и Верону. Био је трипут најбољи стрелац италијанског првенства са просецима 30,8, затим 36,5 и коначно 36,3 поена по мечу. Тројке је шутирао са 47,1 одсто. А 25. јануара 1987. играјући за Венецију против Виртуса постигао је 70 поена. За Венецију је играо и кад је била у Другој лиги, и те сезоне му је просек био 42,9 поена. У сезони 1982/83. носио је дрес Реала из Мадрида, али је играо само у Евролиги. Са 39 година је на наговор свог пријатеља Моке Славнића, обукао дрес Црвене звезде. У сезони 1990/91, иако у четрдесетој години, постигао је 321 поен, шутирајући тројке 38 одсто. Био је један од првих играча из Европе за којег је интересовање показао неки НБА тим. Био је у кампу Бостон селтикса, и био убедљиво најбољи играч. Праја је ипак одустао од играња у најјачој светској лиги јер су тада НБА и ФИБА биле неспојиве. Наступ у НБА би му тада трајно ускратио право да игра за репрезентацију. РепрезентацијаНа Олимпијским играма у Монтреалу 1976. освојио је, са репрезентацијом Југославије, сребрну медаљу, а на следећој Олимпијади у Москви 1980. златну. На Светском првенству у Порторику 1974. репрезентација СФРЈ у којој је играо била је друга, а четири године касније на Светском првенству у Манили била је прва. Далипагић је тада проглашен најбољим играчем првенства. Иста репрезентација била је трећа на Светском првенству у Колумбији 1982, а друга на Првенству Европе 1981. На отварању Олимпијских игара 1984. у Лос Анђелесу је носио заставу СФРЈ и касније освојио бронзану медаљу. За репрезентацију Југославије одиграо је 246 утакмица, и постигао 3.700 поена. Највише у историји. Равно 400 више од другог најефикаснијег – Кићановића, и 520 више од Креше Ћосића. Године 1977. Далипагић је понео титулу најбољег играча у Европи, а 1978. био је најбољи спортиста у Југославији.  После кошаркеПо завршетку кошаркашке каријере био је тренер, и водио је италијанску Горицу, МЗТ Скопље и београдски тим Астра Банку. Јануара 2005. у Спрингфилду постао је члан кошаркашке Куће славних. То признање су са простора некадашње Југославије добили секретар ФИБЕ Борислав Станковић, „отац југословенске кошарке“ Александар Николић, центар Крешимир Ћосић и Дражен Петровић постхумно. Председник Србије и Црне Горе, Светозар Маровић, одликовао је Далипагића, Орденом Немање II степена[5] На иницијативу Педра Фернандеза, бившег тренера Реала, 1. марта 2007. отворена је у Алкобендасу, (Шпанија) европска кошаркашка Кућа славних. Међу онима који су 12. септембра постали чланови Куће славних налазе се Ранко Жеравица, Борисав Станковић и Дражен Далипагић. Приватни животДражен је рођен је у Мостару, од оца Шаћира и мајке Марије (рођене Решковић), и имао је брата Сашу.[6][7] Био је ожењен економистом Соњом Пожег, бившом тенисерком са којим је имао ћерку Сању и сина Даворина који је кошаркаш. Даворин је играо за београдске клубове Партизан, Атлас и Астра Банку. У једној реклами за пиво, Дражен Далипагић и Владе Дивац су убацивали кикирики у празну лименку пива и након што Дивац изгуби, Далипагић му каже “Мали, иди по пиво”. Реклама представља омаж чувеној полуфиналној утакмици између Југославије и Совјетског Савеза на Светском првенству 1986. у Шпанији. Након што су се Совјети вратили у утакмицу након две Дивчеве грешке, а касније и победили у продужецима, Далипагић је пришао утученом Дивцу и рекао му: “Мали, нема везе… следећи пут су твоји…”[8] СмртДражен Далипагић је преминуо 25. јануара 2025. године од рака дебелог црева.[9] Референце
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
