|
Социологија здравља и болестиСоциологија здравља и болести испитује међусобна деловања друштва и здравља. Предмет проучавања ове социолошке дисциплине је утицај социјалног живота на стопу морбидитета и морталитета и обрнуто..[1] Ова област социологије се разликује од медицинске социологије по томе што она разматра здравље и болест повезано са социолошким институцијама као што су породица, посао, школа... Истовремено, она проучава социолошку патологију (узроци обољења), разлоге за тражење одеђене врсте медицинске помоћи и одобравање или неодбравање медицинског режима.[2]
Ова тема захтева глобални приступ анализи, јер утицај социјалних фактора варира у различитим деловима света, што се показује највећим и најопаснијим болестима сваког континента. Ове болести су социолошки испитане и упоређене на основу традиционалне медицине, економије, религије и културе, које су специфичне за одређени регион. Вирус ХИВ-а је обољење које погађа цео свет, а које је у неким деловима екстремно проблематично, док у другим оболева мали део популације. Социолошки фактори могу да помогну у објашњавању овог непоклапања.[тражи се извор] Постоје очигледне разлике у схватању појма здравља или болести у друштвима кроз време, као и у различитим типовима друштва. Са историјске тачке гледишта, број умрлих се временом смањивао у индустријским земљама и очекивани животни век нагло је растао у развијеним друштвима. Обрасци по којима су текле глобалне промене у здрављу створили су огромну потребу за истраживање и схватање управо кроз социологију здравља и болести. Тренутне промене у економији, медицинској терапији, технологији па чак и осигурању могу утицати на начин на који индивидуа види и одговара на доступну медицинску негу.[2] Историјска позадина Људи су одувек тражили савете од оних који су подедовали знање и вештину исцељивања. Палеопатологија испитује на основу историјских записа како су се древна друштва носила са болешћу и епидемијама. Владари су у Старом Египту плаћали лекаре специјалисте у разним областима. Имхотеп је био први доктор познат по имену. Живео је око 2650. г. пре н.е. и био је саветник краљу Зосеру у време када је египатска медицина достигла значајан напредак. Међу његовим доприносима медицини истиче се уџбеник о лечењу рана, сломљених костију па чак и тумора.[4]
 Антички медицински системи наглашавали су значај гатања и ритуала у смањивању болести. Широко распрострањени су такође били и планови исхране као и здрав начин живота. За време владавине династије Џоу у Кини, доктори су предлагали вежбање, медитацију и умереност у храни и пићу да би се очувало здравље. Кинези су уско повезивали здравље са стањем духовнод бића. Здравствени режими у Индији је истицао орално здравље као најбољи метод за здрав живот. Талмудски код је креирао правила здравог живота која укључују ритуалско чишћење, повезивање болести са одређеним животињама и правилну исхрану. У античком елитна класа била је највише одговорна по питању здравља, канализације и болести. Добро здравље било је начин да се сачувају од духовног прљања и стога је унапређивало друштвени статус владајуће класе, која је себе видела као врхунац цивилизације. Током каснијег Римског периода, здравље и хигијена ниже класе били су брига доконе класе, која је новац донирала добровољним удружењима, која су се старала о обичним грађанима. Након пада Римског царства, лекари и они који су одржавали јавно здравље скоро су потпуно, да би се нешто касније појавили у Византијском царству. Тежња да се заустави ширење многих болести, довела је до смањења стопе смртности у цело западном свету, на шта је значајно утицала и квалитетнија исхрана као и исправна и чиста вода.[6]
МетодологијаСоциологија здравља и болести се базира на тражењу шаблона. Научници могу да посматрају различите болести кроз социолошки оквир. Претежност једне болести као и одговор на њу варира од друштва до друштва. Када се мери заступљеност једне болести, корисно је погледати статистике и анкете. Званичне статистике показују број људи који се лечио, што значи да су они желели и били у могућности да користе здравствене услуге. Са друге стране анкете пружају увид у то како људи рангирају своје здравље.[9] У већини земаља углавном се воде статистике морталитета, док су статистике мордибитета занемарене, јер када особа умре, нагласак се ставља на узрок смрти, а не на болести од којих је боловала током живота. Ово узрокује велика ограничења у тражењу шаблону болести, али социолози се труде да анализирају различита документа да би боље анализирали заступљеност једне болести. Такође, социологија здравља и болести тражи колерације између стопе морталитета и старости, пола, окружења индивидуе и сличних социјалних фактора. Тако је доказано да људи живе дуже у развијеним друштвима, да врло млади и врло стари људи најподложнији болести и смрти, да жене живе дуже од мушкараца иако се у току живота разбољевају више од њих...[9] 
Раскорак у здрављу се проналази и између људи у различитим социјалним класама и различитог социјалног порекла и у оквиру истог друштва, чак иаоко оно генерално ставља нагласак на мање конзумирање алкохола, мање пушења, више вежбе и правилнију исхрану. Огроман број докумената доказује да ови фактори значајно утичу на здравље. Социолози се такође слажу о том питању, али истовремено виде значај и у анализирању културолошких фактора који утичу на формирање шаблона. Истичу и индустријскозагађење, загађење животне средине, услове на радном месту као и стрес као значајне факторе.[9]
Интернационална перспективаАфрика ХИВ/сида је водећа болест која погађа становништво Африке. Вирус хумане имунодефицијенције изазива сиду, односно синдром стечене имунидефицијенције, стање у коме имунски систем почиње да отказује, што води до смртоносне инфекције. Две трећине становништва оболелог од сиде је сконцентрисано у Субсахарској Африци. Од када је епидемија почела, умрло је више од 5.000.000 Африканаца.[10] Људи који припадају религијским групама и они који често и активно учествују у религијским обредима, имају највећу вероватноћу да се разболе од ХИВ-а. Постоје веровања да се заражен човек може излечити сексуалним односом са девицом.[11]
 Велики социјални проблем у Африци који настаје као последица ХИВ-а је тзв. "епидемија сирочића", која је проблем у целој Африци. У већини случајева оба родитеља су заражена. Због тога децу обично подижу бабе и деде или у екстремним случајевима, деца васпитавају и подижу сама себе. Да би збринули заражене родитеље, деца морају да предузму многе обавезе, па чак и да раде за минималне приходе. Не само да губе родитеље, ова деца губе и детињство. Због многих обавеза деца напуштају школу чиме се повећава ризик за тинејџерску трудноћу и могућност заразе ХИВ-ом. Најефикаснији начин за смањивање броја сирочића је да се спречи преношење ХИВ-а са мајке на дете по рођењу и едукација деце о болести када одрасту.[12] Епидемија ХИВ-а смањује очекивани животни век у Африци за око 20 година. Највећи број људи умире између 20 и 49 године.[10] АзијаЗемље Азије имају невероватне контрасте који се огледају у различитим нацијама, богатству и сиромаштву, технологији и здравственој нези, што узрокује различитости између здравља и болести у различитим земљама. Јапан нпр. има трећи најдужи животни век - 82. године, док Авганистан има јенан од најкраћих- само 44. године.[13] Главни здравствени проблеми у Азији су порођај и здравље трудница, ХИВ и сида, менталне болести као и све старија популација. На ове проблеме утичу многи соцолошки фактори као што су религија и веровање, несавремени начини лечења као и економски статус ставовништва Азија. Као и остатку света, Азији прети могућа пандемија ХИВ-а и сиде. Вијетнам је добар пример у коме друштво све више пооштрава опрезност и информисаност о овој болести. Вијетнам је земља са феудалним и традиционалним коренима, која све више подлеже глобализацији, која је допринела угрожавању устаљених вресности, али и ширењу сиде. Наиме под утицајем Кине, Вијетнам је постао Конфучијанско друштво, у коме жене имају мањи значај од мушкараца. Они не морају бити сексуално одговорни, док жене, махом необразоване и несвесне ризика, не предузимају никакве мере, те доприносе ширењу сиде, али и других сексуално преносивих болести.[14]
 Многи традиционални начини лечења укључују шаманизам и биљне лекове, од којих се многи дају илегално. Дуго је у развијеним земљама једина доступна терапија била само традиционална медицина и спиритуално лечење. Сада владе морају бити обазриве и тежити да креирају здравствене полисе које држе равнотежу између савременог и традиционалног. .[16]Тако Индија тежи да тестира традиционалне лекове и учини их доступнијим што већем броју људи и да тако традицију приближи модернизацији, узимајући у обзир економску позицију и културу својих грађана.[17] У многим Азијским земљама порођај се и даље третира традиционалним уверењима и ставовима у зависности од друштва. У Пакистану одлуке о трудноћи и пренаталној нези доноси свекрва. Мајка и отац детета ће, у зависности од образовања, класе и финансијске ситуације, одлучити да ли ће се порођај одиграти у болници, што се углавном избегава, или уз помоћ традиционалних бабица и исцељитеља. Азија се зато труди да традиционални метод замени западњачким, како би се побољшало здравље мајке и бебе, као и повећао број живорођене деце.[18]
АустралијаНа шаблоне здравља у Аустралији, која укључије и Пацифичка острва, много је утицала европска колонизација. Док домородачка медиицинска веровања нису претерано релевантна, традиционалне идеје лечења, и даље имају утицаја на многим острвима..[19] Нагла урбанизација Аустралије довела је до епидемије тифусне грознице и куге. Стога је питање јавног здравља подигнуто на професионалнији ниво још крајем 19. века, да би се контролисале ове, али и друге болести. Од тада се здравствени систем не разликује много од западњачких земаља и главни културолошки фактори који погађају здравствену негу су политичке идеологије партија и контролисање од стране владе.[19] Исхрана је такође постала јако измењена урбанизацијом. Након ње дошло је до значајног повећања протеина и масти, па су становници богатијих области оболевали од изузетно великог степена гојазности, дијабетеса типа 2 и кардиоваскуларних болести. Сиромашније области су насупрот наставиле да пате од неухрањености и маларије.[20] ЕвропаНајвеће напоре да се унапреди здравље у Европи чини Светска здравствена организација. Циљ је да се побољша здравље сиромашних и народа ниже класе тако што ће се промовисати здрав животни стил кроз животну средину, економију, социологију као и да се обезбеди здравствена нега. Уопштено, здравље Европљана је најбоље у поређењу са остатком света. Очекивани животни век је 78 година у земљама ЕУ, али је у Русији 67 година, а у балканским земљама 73, тако да ипак постоји разлика у зависности од државе. Европа види повећање ХИВ-а и сиде у источним земљама због све горе материјалне ситуације.[21] Такође су актуелне и кардиоваскуларне болести, рак и дијабетес. Светска здравствена организација тврди да је социоекономски статус има важан утицај на болести. Људи из сиромашнијих слојева, као и малди, су ризична група због коришћења дувана, алкохола и дроге.[21] Владе се доста материјално ангажују када је у ппитању здравље, кроз контролисање здравствених установа, здравствено осигурање и социјалне програме. Скоро и да не постоји традиционална или религијска медицина. Хипертензија се доста истражује јер доводи до срчаног удара и коронарних болести срца.[22] Многи Европљани ће међутим, радије сами покушати да излече неку болест, него потражити стручну медицинску помоћ.[23] Финска је анализирала свакодневне болести: грип, бактеријску упалу и укоченост мишића, при чему се фокусирала на тражење разлога за одлазак лекару. Откривено је 5 разлога, када људи затраже стручну помоћ:
Ова испитивања објашњавају процес формирања медицинске културе, значај болести и здравља појединих народа, као и однос између пацијента и лекара."[23] Референце
Литература
|
.svg)
