Мишјакиње (лат.Coliiformes) су редптица који нема ближе сроднике међу осталим птичијим редовима.[2] Једина живућа породица из овог реда је истоимена породица (лат.Coliidae), која садржи само 6 живих врста из две потпородице. Насељавају подсахарску Африку и нема их на другим континентима. У далекој историји мишјакиње су имале много већи ареал, а еволуирале су у Европи.
Ова група је сада ограничена на подсахарску Африку, и то је једини ред птица који је у потпуности ограничен на тај континент, са могућим изузетком туракоса које неки сматрају посебним редом Musophagiformes, и кукавичије модровране, који је једини припадник реда Leptosomiformes. Мишјакиње су имале шири распон у палеогену, са широко распрострањеном дистрибуцијом у Европи и Северној Америци током палеоцена.[3][4]
Опис
Мишјакиње су мале сивкасте или браонкасте птице са меким перјем који подсећа на власи. Типично су дугачке 10 сантиметара, са дугим и танким репом који је дуг 20'24 сантиметра. Маса им је око 45-55 грама.[5]. Живе у крошњама у којима се крећу попут глоадара тражећи бобице, воће и пупољке. Име су добиле по сличности са мишевима у изгледу и понашању. Све врсте имају јак стисак и спољне канџе које могу бити у опозицији. На глави имају кресту. All species have strong claws and reversible outer toes (pamprodactyl feet).[6]
Понашање и екологија
Мишјакиње су друштвене птице, што опет поткрепљује аналогију са мишевима, а налазе се у групама од око 20 у благо шумовитим подручјима. Ове птице граде гнезда од гранчица у облику чаше на дрвећу, која су обложена травом. Обично се полажу два до три јаја.[7]
Систематика и еволуција
Мишјакиње би се могле сматрати „живим фосилима“, јер су данашњих 6 врста само преживели остаци лозе која је била много разноврснија у раном палеогену и миоцену. Постоји релативно много фосила Coliiformes, али није било лако саставити робусну филогенију. Документовано је да породица постоји од раног палеоцена па надаље; барем до касног еоцена, познато је да су постојале две породице, постојеће Coliidae и дугокљуне праисторијски изумрлеSandcoleidae.[3]
Потоњe су раније билe засебан ред,[8] али се на крају схватило да његови припадници могу бити груписани као прастари Coraciiformes, стварних пешчаних колеида и облика попут Neanis заједно у парафилетском скупу. Иако се сада претпоставља да су сандколеиди монофилетски након уклањања ових таксона, многи облици се не могу у потпуности приписати једној или другој породици.[9] Род Selmes, на пример, вероватно је колид, али је у само у даљем сродстрву са модерним родовима.[10]
Изумрле колиформе заузимале су широк спектар екологија. Сандколеиди посебно често презервирају незгњечено семе на стомаку, док носе канџе сличне онима код савремених птица грабљивица.[11]
^Zelenkov, Nikita V.; Dyke, Gareth J. (2008). „The Fossil Record and Evolution of Mousebirds (Aves: Coliiformes)”. Palaeontology. 51 (6): 1403—1418. doi:10.1111/j.1475-4983.2008.00814.x.
^Winkler, David W.; Billerman, Shawn M.; Lovette, Irby J. (2020). „Mousebirds (Coliidae)”. Ур.: Billerman, Shawn M.; Keeney, Brooke K.; Rodewald, Paul G.; Schulenberg, Thomas S. Birds of the World. doi:10.2173/bow.coliid1.01.
^It has a peculiar foot morphology not found in any other bird, with very stubby toes. The specific nameabsurdipes ("absurd foot") refers to this. The genus name is an anagram of "Messel", where it was first found.
^Mayr, Gerald (2018). „New data on the anatomy and palaeobiology of sandcoleid mousebirds (Aves, Coliiformes) from the early Eocene of Messel”. Palaeobiodiversity and Palaeoenvironments. 98 (4): 639—651. doi:10.1007/s12549-018-0328-1.
McCormack, J.E. et al. „A phylogeny of birds based on over 1,500 loci collected by target enrichment and high-throughput sequencing”. 2012. arXiv:abs/1210.1604Проверите вредност параметра |arxiv= (помоћ).
Mlíkovský, Jirí (2002): Cenozoic Birds of the World, Part 1: Europe. Ninox Press, Prague. ISBN 80-901105-3-8PDF fulltext
.jpg)
